Врло је једноставан, као и све добре, корисне и велике ствари у животу што су једноставне, а ефикасан је сто посто! Додуше, постоје ту и нека правила која морају да се испоштују, и ако то учиним, расположење за час посла могу да променим.
Прво правило је да приметим да сам нерасположена. То није лако као што се чини. Будем рецимо љута јер око себе примећујем само људе који нешто греше, бацају опушке из аута, бацају пластичне флашице са све затварачем, а од тога се купују помагала деци којој су неопходна, све то ја примећујем и киптим од беса. Уместо да лепо то сама покупим и бацим у оближњу канту, а чеп понесем до најближег места за сакупљање чепова, ја се љутим, питам се у себи какви су то људи, где ми то живимо и тако то, не примећујући да ме је сопствено нерасположење довело у стање у којем могу да примећујем и да реагујем само на нека немила и неприкладна понашања других људи. Е, то је важан моменат када то прво правило ступа на снагу. Када га приметим, онда не би требало ни да потиснем то своје нерасположење и да се правим да је све цвеће и пролеће кад лепо није. Освешћујући то своје нерасположење, ја га признајем и што је најважније, прихватам. Јесам нерасположена? Јесам! Е, нека сам! Па и то је за људе. Помирим се са својим нерасположењем и будно посматрам шта ће даље да се догађа. Већ код тог другог правила, које гласи „прихвати своје нерасположење“, обично се деси да почнем да примећујем лепоту око себе, неке лепе и пријатне гестове, и почнем да се осећам боље. Ако се то не деси, е онда на ред долази рецепт који сам испробала више пута и у већини случајева је помогао: учиним неко добро дело. Не мора то да буде нешто велико, али и најситније уме да промени стање у мојој души. Покупим пластични чеп на улици и однесем до прве кутије „чепом до осмеха“. Или рецимо скочим са бицикла да погурам ауто који се на сред раскрснице угасио двема девојкама. Не могу вам описати осећај кад су ми се насмешиле и захвалиле. К'о да сам га лично поправила, а нисам, само сам помогла да се склоне са пута. Али била сам радосна, као да јесам. То је тај рецепт, једноставан и ефикасан: учиним неко мало добро дело, ако имам прилику и велико, што да не ако сам у могућности, и одмах се све у мени промени.
Укратко: своје нерасположење приметим, прихватим и добро дело учиним. Па јел' није једноставно? Али пошто је познато да изузетак потврђује правило, буде и тренутака у којима, ма какво добро дело да сам учинила, нисам се боље осећала. То је већ озбиљан знак моје душе да нешто не радим како ваља, нешто ме је скренуло с правог пута и онда се све горе и горе осећам док не схватим шта је то у чему грешим. Нерасположење је први знак да сам пристала на нешто што у суштини нисам желела и ако се не потрудим да откријем шта је то или још горе, ако не послушам вапај своје душе, увалићу се у проблеме до гуше. Следи нарушено здравље и све што уз то иде, а то ми се никако не свиђа. Своје расположење увек будно пратим и шта ми је чинити даље, лако схватим.
Нина Мартиновић Армбрустер
