Нинине мустре: Сирене

Сирена је један од појмова који је у мени доживео неколико трансформација значења.
Nina Martinović Armbruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Армбрустер Фото: приватна архива

Пошто уз значење увек иде и одређено осећање, а осећање утиче на то како доживљавам околности у мојој стварности, верујем да ће бити од користи да овде поделим како је изгледао тај пут и на који начин се мењала моја перцепција појма „сирена“.

Сирена је у почетку била црвене боје. Када год бих чула звук сирене, помислила бих на црвени ауто мог оца. Неке друге сирене су звучале другачије, али ми нису биле важне, јер оне нису означавале радост коју сам осећала док бих трчала да отворим капију, јер је тата стигао кући. Сирена је касније добила мистични призвук, јер сам чула приче о створењима која су била пола девојке, пола рибе, које су биле много лепе. На помен речи сирена, као да бих зачула звук таласа и преплавило би ме усхићење од неке необјашњиве лепоте. Тек касније су та лепа осећања била осујећена додатном информацијом да су сирене у ствари неваљалице које морнаре песмом привлаче и наводе их да насукају своје бродове на хриди. Али само донекле. Дубоко у себи сам веровала да нису сирене криве што морнари изгубе разум. Оне само живе свој живот, лепе су и лепо певају, а морнари нека својим бродовима управљају, то је њихов живот. Чак и када сам порасла, и када бајке више нису биле толико важне, та су ми уверења остала прилично снажно урезана у свест, и осећај мистике и лепоте увек је пратио појам сирене. Годинама касније, сирена је поново успоставила везу са аутомобилима у мом бићу. Постала је симбол за опомену, и није више подсећала на радост, није више „звучала“ црвено, него је постала упозорење да нешто није у реду. Са порастом гужве у саобраћају расла је и непријатност коју сам осећала кад бих је чула, а и сама бих је у тренуцима ван контроле, у љутњи бесомучно стискала. У последње време, сирену искључиво везујем за звук кола хитне помоћи. Свако мало се оглашава по улицама града и сваки пут осећај нелагодности преплави моје биће. Чује се чак и ноћу, када нема саобраћајне гужве која омета пролаз, када нема коме да свира, али ме буди и секира. Једноставно сам морала нешто да предузмем, када већ знам да без обзира на то какве су околности, мој став према њима одређује како ће да утичу на мене. И чим сам пожелела да пронађем решење, појавило се, и сада га користим као своју мустру.

Чим чујем сирену кола хитне помоћи, дубоко, лагано удахнем. Повежем се у мислима са оним ко је унутра и помислим како дишем и за њега. Будући да искрено верујем у Теслину мисао да смо сви повезани невидљивим нитима, користим прилику да кад ја већ могу, дишем и за неког коме је то тренутно отежано. Дубоки удах, са друге стране, доноси ми дубоки мир и осећај да је све у реду. Дишем, ту сам, добро сам и све је у реду. Одмах ме обузме радост јер бирам да доприносим миру и спокоју у свету у којем живим. Све ове трансформације доживљаја сирене, само су пример за мене, како симболику било чега могу сама, свесно да бирам, кад ми је већ дато свест да имам.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5821
Најновије вести