Нинине мустре: Сладуњаво

Неке се теме стално врзмају око мене. Ево рецимо тема „позитиве“.
nina martinovic, Privatna arhiva
Фото: Приватна архива

Та је тема присутна у свему што радим: пишем колумне, блогове, за разне прилике текстове, снимам влогове, стиховане мотивационе поруке, а и кад год се обраћам са ТВ екрана, настојим да то буде у неком лепом и позитивном духу.

Међутим, постоји одређен број људи, а то је на моју жалост већина, који сматрају да је свака прича из угла позитиве некако њањава и сладуњава. Кажу да нема ту снагу да помери људе, да нема онај ударац у плексус који не може да се занемари. Кажу да то људи гледају и читају онако, успут и нема ту неке страсти, гнева, нити шока који би их тргнуо и навео да предузму неку акцију.

Имам ја своју оштру страну. Чучи у мени поприлично незгодан критичар. То знају многи који су са мном сарађивали. Али увек прво покушам лепим и позитивним. Верујем да на свету постоји сасвим довољно грубости и без моје маленкости. Има и превише критике, осуде, упирања кажипрстом и мало шта од тога стварно корисно испадне.

Оно што примећујем је да људи критикују, бесне, ма, очајавају због ове или оне ситуације у којој су, а осим те љутње и критике, ништа друго не предузимају. Личи ми све то на ону сцену паса који бесно лају једни на друге док их капија раздваја. Све кидишу на капију, која полако клизи у страну отварајући се. А они лају уз капију, све док се сасвим не отвори, а онда се окрену и оду свако на своју страну.

Е тако ја видим те бучне, вечито дежурне критичаре свега и свачега. Побесне, излају се и оду. Дигну себи и другима адреналин, па се извичу и смире до следеће прилике, и све тако укруг. Ко да су навучени на дрогу.

Знам ја да би моје приче биле и читаније и гледаније када би у њима било више критике, а мање позитиве. Али не идем против себе. Моје пуњење батерија не подразумева агресију као окидач за реакцију. Ја говорим углавном из искуства, тражим и говорим речи из угла љубави.

А за оне што за љубав не маре, што су им такве приче сладуњаве, увек ће бити довољно околности да их свакодневно изведу из такта не би ли узели још једну дозу адреналина. Колико сам чула, ако се у мишићима не употреби, адреналин је непожељна хемикалија која кружи крвотоком. Дакле, ко не може да прекине потеру за стварима које ће га нервирати, после тога би се морао физички добро изморити, бар који километар истрчати, ако неће да му устајали адреналин кола венама.

Позитиван приступ свему не негира постојање друге крајности, само ову прву стављам на прво место и дајем јој много већу пажњу. Знам да такво моје залагање неће достићи милионе прегледа и „лајкова“, али ми другима можемо једино да дајемо свој пример, па ако им је време, а они ће нешто променити, а ако није, ни стотине скандалозних наслова и критичких текстова неће их ни померити. Ваљда ће једном то увидети. А до тада, нек је нама жива позитива!

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести