Онда се ти предуслови за живот временом престројавају у зависности од генетског наслеђа и од окружења у којем дете расте.
Оно почиње да испољава различита интересовања, и уколико добије позитиван стимуланс из свог блиског окружења, уколико има добар пример од којег може да учи, дете ће највероватније развити неку вештину која је у складу са тим интересовањима и околностима, више него неку на којој се само инсистира или коју би родитељи волели да дете развије.
Вештине које негујемо, развијамо и на којима са задовољством радимо целога живота могу да доведу до савршених резултата. Можемо да постанемо врхунски сликари, пекари, писци, учитељи, лекари, чистачи, мајстори или спортисти. Али, током развоја ове наше цивилизације која управо доживљава један велики заокрет, некако као да се заборавило чему вештине у ствари служе. Вештине служе да када их једном усавршимо, другим људима уз помоћ тих вештина помажемо. Неко уме вешто да преноси знања, неко кроз уметност да пренесе оно узвишено и недокучиво, неко уме да нахрани гладне, неко да помогне болеснима да се излече, неко уме да препозна шта је потребно телу да се неометано развије, неко уме да поправи покварено, неко да очисти запрљано. И уместо да свако свакоме чини добро, захваљујући својој добро развијеној вештини, ми те своје вештине користимо само да новац зарадимо. И ту се природни круг давања и примања нагло завршава. Новац одузима онај људски део природе помагања другима. То је као када детету које проси дам новац за храну, а он га однесе неком газди који га заправо израбљује. Или када дам новац одраслом просјаку за хлеб, а он га потроши на неку брљу у првој кафани. Ја имам лажни утисак да сам помогла, а заправо сам само продужила патњу тог несрећног бића. Зато сам уверена да би своје вештине требало да користим да стварно помогнем некоме ко ту помоћ искрено затражи. Ко је истински у патњи, њему ће мој додир пун пажње и нежности много више да значи него новац који ће одмах да потроши на неку од својих слабости и тиме продужи агонију, уместо да почне да је исцељује. Нека моја нежна реч ће дати снагу некоме ко се бори да промени нешто у свом животу, а топао шал који сам вешта да исплетем, више ће значити скитници на улици јер ће га дуже грејати него ракија коју ће искапити.
Зарађивање новца, такође је једна важна вештина, али није једина. Верујем да је дошло време када ће се вештине поново ценити на изворни начин, када ћемо их више користити како бисмо другима помагали, јер помажући другима, себи помажемо, јер смо сви повезани у једну целину. То најзад сви почињемо да увиђамо и добро је што више не морамо да страхујемо да ће вешти људи бити проглашени за вешце и вештице, само због вештина које други немају. Како се подиже свесност о целини, тако се смањује потреба за манипулацијом и онда истина излази на видело неометано. Вештину да лаж разоткријемо, требало би сви да развијамо и све ломаче да још у фази потпале затремо.
Нина Мартиновић Армбрустер
