Рајко Дујмић Лима је био симбол старих добих времена, баш како и звучи његова најпопуларнија песма и стих: „Како је добро видети те опет, ставити руке на твоја рамена. Као некад пољуби ме њежно, за она добра, добра, стара времена”. „Момо, зашто плачеш” била би следећа, па „Милена, генерацијо”, „Скитница”, „Очи твоје говоре”, „Врати се с кишом”, „Тонка реци цврчак, Тонка, реци море”, „Е, мој Саша”... Због те песме сам постао новинар јер сам видео телевизор као спас.
Био је продуцент две јако интересантне плоче. Он је смислио цаку за песму „Дечко, ајде олади” групе „Последња игра лептира”. И само је он Јадранки Стојаковић направио маестрални поп аранжман старе севдалинке „Што те нема”. Једини је написао песму о прељуби, а песма се зове „Писмо” и пева је Јасна Злокић о томе како се осећа љубавница кад пише писмо жени свог вољеног човека који не може да остави ни супругу ни сина. Писао је музику за децу, музику за филм, позориште... Рајко Дујмић је најуспешнији композитор који је Југославију представљао на Евровизији. Учествовао је чак три пута. И први је донео Југославији победу на Евровизији 1989. у Лозани са песмом „Rock me, baby” групе „Рива”. Његов победнички ход ка Евровизији почео је баш из Новог Сада из Српског народног позоришта, где је ТВ НС реализовала „Југовизију”.
Један је од највећих емотиваца које сам познавао. Урадили смо један интервју у Загребу, далеке 2001. године за БК телевизију. Због њега смо обојица имали проблеме. Покушали смо да докажемо да шовинизам није пут којим треба ићи. Рајко је испричао како је победио рак у православном манастиру уз молитву и како је обожавао да иде на јагњиће и кајмак код Мирослава Илића у Мрчајевице и уживао у шумадијској ракији. После сам чуо да је Рајко имао великих непријатности тада, после тог интервјуа, јер је био сувише отворен у временима затегнутих односа између Срба и Хрвата и да је добијао свакакве претње. Био је сувише искрен у том разговору, а ја нисам хтео да се бавим аутоцензором. Али такав је био - саговорник без длаке на језику.
С крајем Југославије почео је и његов приватни и психички слом. Од најтиражнијег композитора дошао је до тога да је остао без посла. То један Лав, као што је био Рајко, није могао да поднесе. Почео је да пуни насловнице таблоида - дрога, породично насиље, разлаз са групом... Тада је у афекту дао и један оштар интервју у којем је било ужасних речи према увек дражесној Сањи Долежал. Она му је све опростила чим је чула за страшну саобраћајну несрећу. Са Недом Украден се посвађао око песме „Зора је сванула”, лупио вратима и напустио студио јер није било по његовом. Али је једини који је пристао, деценију касније, да уради песму за Недин повратнички албум за хрватско тржиште и био је једини композитор који је седео у првом реду на њеном концерту у дворани Ватрослав Лисински. Највећа грешка је била што су Фосили урадили опроштајне концерте без Рајка без обзира у каквом је он психичком стању био. То се није смело урадити без човека који је од тог бенда направио југословенску АББУ и који је миксовао феноменалне вокале у Милану.
Ова тешка саобраћајка коју је доживео пре десетак дана био је тек наставак свих голгота које је имао у новим, модерним временима. Сувише је био велики човек и емотивац да би издржао таква погана времена. Његова биографија је била заиста контрадикторна, али сви су знали да господин Рајко Дујмић јесте био симбол једног времена које се више никада неће вратити. И тамо горе, када се сретне са Ђурђицом Барловић, сигурно ће погледати на шта личи некадашња земља и чуће се песма „Склопи очи“ или „Сањај ме ноћас”. И сада, кад гледам како корона убија, како је шовинистичко зло поново покуљало међу људима, знам да ће ми Рајко фалити да прозборимо коју паметну преко Фејсбука, а ја ћу већно слушати рефрен: „Никад више неће бити што је било, нисмо ми те среће, криво нам се снило, сад су други људи, друга мора око нас, а ја желим само да ти чујем глас”.
Александар Филиповић
