Они су, са великим планинарским ранчевима на леђима, пешице прешли пут звани Caminho Português da Costa дугачак 547,7 километара. Пешачили су обалом Атлантског океана кроз Португалију и планинарили кроз Шпанију до Сантијага де Компостеле, Фистере и Муџие. Ова невероватна авантура је трајала 21 дан, а Папићи су дневно, у просеку, препешачили 26 километара. Иначе, Јелена има 63 године, Раша је на овом путовању прославио свој 64. рођендан, а обоје су радно активни. Она је васпитачица, а он ради у „Гаспрому“. Ови супружници имају два одрасла сина и троје унучади.
– И ове године смо решили да одемо до Сантијага, и то по трећи пут. Први пут смо возили бицикле од Малаге, преко Гибралтара, Севиље и целом дужином Португалије, те стигли до Сантијага. Прошле године је то била „француска рута“ кроз север Шпаније, од Пиринеја до Сантијага, дугачка 800 километара, а овог лета смо решили да заокружимо причу. У питању је „португалска рута“ уз обалу Атлантика, од Порта до Сантијага, а потом до Фистере и Muyia, или до „краја света“, како зову ова места. Ти ртови у океану су заиста последње тачке континенталне Европе, након чега следи Атлантски океан па обала Америке – причају за „Дневник“ Јелена и Радомир Папић.
Постоје три „португалске руте“, а они су се определили за ону која води уз обалу. Прелепа обала океана и стаза која је уређена за перегрине, односно пешаке, водила их је кроз рибарска села и туристичке дестинације Португалије.
– Непрегледне пешчане плаже и стеновита обала пратили су нас целим путем уз океан. Стазе су обележене и километрима поплочане дрвеним даскама са оградом са обе стране, тик уз обалу. Иначе би било поприлично тешко кретати се по песку, иако је било пешчаних наноса на неким деоницама. Уз океан константно дува хладан ветар, па се летња врелина лакше подноси – кажу Папићи.
Кренули су на пут 21. јуна из Порта, након што су добили „пасоше“, односно књижице перегрина у катедрали из 12. века. Целим путем су „печатирали пасоше“ у местима кроз која су пролазили. Тако су на циљу имали преко педесет печата из цркава, барова и других места. Они су били доказ да су прошли кроз сва обележена места на путу до Сантијага, што су и проверили у „офису“ пре него што су добили заслужену компостелу, односно диплому за пређени пут.
– Крај обале океана смо дочекивали Сунце на изласку и испраћали га на заласку, посматрајући прекрасне боје на хоризонту. Плаветнило мора и неба са зеленилом четинара и маслина испуњавало нас је миром, спокојем и уживањем у погледима свуда око нас. Такође, морска испарења са мирисом четинара су нас пратила целом обалом – присећају се ови Зрењанинци.
У Шпанију су ушли прешавши естуар реке Мињо, а потом променљивом, валовитом стазом до Сантијага. Ушли су у континентални део пута кроз Галицију.
– Дивне мирисне шуме еукалиптуса и живописна насеља са кућама од камена, окруженим дрвећем лимунова и naranyi, били су део уобичајених предела кроз које смо пролазили. Стаза нас је водила стрмим успонима као и спустовима преко камените или земљане подлоге обрасле корењем – описују овај пут.
Додатни напор, уз високе температуре, чинили су и њихови ранчеви, Рашин тежак између 15 и 17 килограма, а Јеленин од 12 до 14 килограма. Дневно су са ранчевима на леђима пешачили од пет до шест сати, зависно од терена.
– У ранчевима, поред одеће са пресвлачење, носили смо и камп опрему, што нам даје слободу да ноћимо где хоћемо, независно од преноћишта. Ове године нас је и време послужило, било је само неколико летњих пљускова, што нам је омогућило да ноћимо искључиво у шатору, на подметачима, у врећама за спавање – додају они.
Виђали су се, комуницирали, размењивали искуства и дружили се са људима из целог света, из Америке, Бразила, Колумбије, Аргентине, Јапана, Кине, из целе Европе, Ирске, Велике Британије, Естоније и кажу да ће један сусрет сигурно памтити целог живота.
Наиме, Рашин рођендан је 16. јула и сваке године га, већ две деценије уназад, славе негде на путу. Ове године његов 64. рођендан су прославили у Фистери, на њиховом циљу. Купили су добро вино и након укусног оброка су одмарали и посматрали туристе који су долазили до последње тачке – рта и светионика.
– Раша је пожелео да га поново, по ко зна који пут, снимим на стени изнад океана. Сео је и запевао песму далматинске клапе „Да није љубави, да није љубави, не би света било“. Видео запис је окончан честитком за рођендан. Изненада се са оближње стене, између жбунастог растиња, појавила девојка која је наставила песму. Зачуђено смо је саслушали, потом се упознали и заједно отпевали исту песму. Маријана је прва особа са наших простора коју смо срели након непуних месец дана – говори Јелена.
Ове године су два дана путовали до старта, односно до Порта. Бусом су ишли од Зрењанина до Новог Сада, на исти начин од Новог Сада до Будимпеште, онда авионом од главног града Мађарске до Мадрида, а затим до Порта опет аутобусом. Сличан је био и повратак...
– На нашим путовањима тражимо мир, повезивање са природом, бекство од свакодневнице... Пролазимо кроз нове пределе и повезујемо се са њима, уједно упијамо различите мирисе и укусе и упознајемо друге људе и културе. А људи попут нас увек имају пријатеље. Негде. Питање је само како и где ћемо их пронаћи – кажу Јелена и Радомир Папић.
Жељко Балабан
