Тако су и прошли празници били одлична прилика да се упозна помало занемарени исток Србије, пре свега онај део Подунавља Војвођанима некако скрајнут, јер им се Дунав завршава отприлике тамо негде код Панчева.
И тако, у предвечерје празновања Васкрса или Првог маја, како коме драго ове године (испоставила се паметна одлука јер сам избегао потоње гужве) одлучим, са госпојом ми, да се детаљније позабавим Сребрним језером, крај кога само пројурих пре неку годину након детаљног обиласка Неготина и Зајечара, Гамзиграда, Рајачких пимница и осталих источних дивота. Да пут не буде једноставан, кренух од Сомбора преко банатске Беле Цркве, што је пандан Великом маршу друга Мао Цедунга, па скелом до испод Рамске тврђе, коју сам ошацовао док су је још Турци пре три године реконструисали. Кад Дунав пређеш, све је већ близу, па за мање од пола сата, све зверајући по нашим придунавским узбибаним брдашцима и прекодунавским обронцима румунских Карпата, онкрај Великог Градишта на Сребрно језеро стижеш. Сам центар туристичког насеља подсећа на почетке Златибора, док није све прерасло у конфекцију, мада се и овде доста гради на самој обали, али некако са укусом, види се да не падају у искушење да дозволе вишеспратне мастодонте који су непоправљиво уништили шарм западносрпске лепотице.
Кад је већ недалеко одатле и Трајан, претходно ћуприју преко Дунава саградивши, на Дачане кренуо и мени је овај туристички бисер послужио као база не би ли по један дан издвојио за Виминацијум, Лепенски Вир, Доњи Милановац и коначно Голубачку тврђу, коју ономад исто маших због радова на обнови. Захваљујући чудима интернета, помало у страху од предложене варијанте, одабрах да се сместимо у Вили „Динчић“ на опцију полупансиона, дакле доручак и вечера плус конак, што ценовно можеш себи да приуштиш захваљујући ваучерима. Навикнут на сваковрсна улепшавања домаћих туристичких посленика, са скепсом сам пристао на ‘рану у ресторану „Динчић“, тек 300 метара од виле, што се испоставило оправдано јер су ме дебело „слагали“. Има тристо, али не метара, већ споровозних корака. Што кажу - „ногу пред ногу“.
Сам смештај у лепом али и непретенциозном хотелу са четрдесетак лежаја у собама и апартманима, који је ова породица подигла пре десетак година, превазишао је сва очекивања, поготово кад их ставиш у контекст цена, па и даље неповерљив, помислих да ће да ме „ухвате на кривину“ и храну. Још већа заблуда. Како је хотел заправо израстао из ресторана на самој обали језера, отвореног пре две деценије и то након дугогодишњег рада тад младог конобара а сада домаћина Горана Динчића код чувеног Брке на Сребрном језеру. Храна домаћинска, а требао ми је цео дан да схватим зашто и у хотелу и у ресторану све функционише као швајцарски сат и поред ограничења антиепидемијских мера. Функционише јер је цела породица укључена у посао, па ти домаћу шљиву-мученицу добродошлице на рецепцији понуди један Горанов зет Михајло, док ти, такође гратис, јутарњу кафицу понуди други зет Станоје. У кухињи ресторана главни кувар је кћерка Тијана, а ниједан тањир од конобара ка гостима не пролази пре инспекције самог Горана, којем и иначе ништа не промиче, а чија супруга на пространој тераси једним оком чува прелепог двоипогодишњег дугокосог унука Никшу, Станојевог сина, који оцу „помаже“ да додатно провери и поправи справе на дечијем игралишту у башти ресторана, док пресађује пролећним мразевима оштећено баштенско цвеће. Касније нам Станоје прича, као да се извињава, да једино његова супруга Тамара, Никшина и мајка нешто старијег Јакше, иначе правница у општини, није свакодневно укључена у породичну мануфактуру.
- Пашеног Михајло и Тијана имају Душана, дакле има ко да настави оно што им је деда започео - дивани Станоје, пристојан и гостопримљив млад човек, који поред свега постиже и да онлајн води радњу за трговину ауто-гумама у Брчком, одакле је, мада рођени Тузлак, дошао не би ли својој изабраници учинио љубав, успут сведочећи да у овом крају и нема пуно гостију из Војводине, па смо и ми њему занимљиви. – Већином су гости из Русије и Београда, који обично долазе на две недеље, досад их је било сигурно 50 одсто, али их је епидемија добрано проредила. Доста их стиже и из Ниша, са југа Србије, а потегну и људи са запада Србије, из Ужица... Ипак је само језеро, Дунав и Ђердап нешто што се мора видети - вели Станоје док од њега „жицамо“ контакт за послужену феноменалну шљивовицу и испостави се да се у озбиљнијој количини пече у оближњем Куману.
Милић Миљеновић
