Престоница, врели Коломбо, нема везе с голубовима, нити Колумбом (који јесте да је мислио да је стигао у Индију, али овде није свраћао), већ је то локална реч како су је чули Португалци, први европски освајачи. А и лепо звучи.
Сместили смо се на самој обали океана у Мелбурн авенији, што звучи као некакав булевар, али се убрзо на Цејлону научи да је „авенија” обична улица, а „хотел” може бити и продавница мешовите робе без иједног кревета. Град непретенциозан, који ће тек постати претенциозан. Британска традиција се види свуда: Национални музеј или Парламент изгледају као из било које колоније, трава уредно подшишана, хаос организован, а вози се, јасно, левом страном. На обали где су сјајне плаже, граде се хотели светских ланаца. Кроз плажу иде пруга, све ноншалантно, а кафеа ни за лек. Но, песак је наранџастоокер и спектакуларан. Као и будистички храм на Острву робова и старе холандске куће у којима живе муслимани...
Кретање је право мучење по врућини, па је луд ко не узме тук-тук. Ми, оптимисти, били смо међу лудима. А као и у свакој некад сиромашној земљи, мештани немају никакву идеју о томе шта је странцу занимљиво. Рикшаџија нам показује новопечене тржне центре, хотеле с 5 звездица као да су атракције. Као кад бих ја показивао у Новом Саду „Норк” или „Променаду”, а заобишао Трг слободе и Трврђаву. Нема наде да локалац схвати да је робна кућа из колонијалног доба „Каргилс” занимљива. Питамо га „Шта су ове сјајне зграде у луци? ”које бесомучно сликамо, а он мрмља мешавином шокираности и презира: „Неко складиште”. У три по подне, као што је ред, тропски пљусак.
Полонарува, Сигирија и Пидурангала – треба вежба да се науче та имена. Ујутро из Коломба рикшама идемо на британску железничку станицу Форт, и одатле хватамо воз који осам сати путује до Полонаруве, једне од античких престоница Цејлона. Позната и јер је овде славни „Дјуран дјуран” снимио два од своја три најлепша спота и трансформисао поп музику, која се од тад и гледа и слуша. Мора се бити бос, а Буди се не смеју окренути леђа приликом сликања. Накнадно примећујем да су то поштовали и чланови бенда у споту. Продавци сувенира су мање насртљиви од Индијаца и Арапа, што је освежавајуће.
Сутрадан је на реду стена Сигирија. Како су богати њу вејв Британци имали пара да сликају из хеликоптера, а нама се поглед на стену више свидео него с ње, одлучујемо се за „јефтинију” стену Пидурангала, одакле је поглед исто сјајан. После силаска, уживамо у јамајканском бару крај реке у којој се купају слонови. Цејлонци се, иначе, идентификују с Јамајканцима, ем су тамнопути, ем опуштени, ем су на острву. Осим што је поседовање било којег наркотика овде скопчано са смртном казном, дакле, нема баш толике идентификације.
Дамбула је оближњи локалитет где се налази највећи позлаћени Буда у том положају (има много положаја Буде, па је ту „највећа статуа Буде” релативан појам). Спрема се још један тропски пљусак, који буквално однесе одећу с тела, обрије и ошиша о истом трошку. Моји сапутници су шокирани како сам се „сетио да понесем кишобран”, и то у тропској клими. Сви га Цејлонци носе. Мајмуни у храму у пећинама Дамбуле хоће да украду све што стигну, бесне кад не успеју, а фацијалне експресије су им као људске. Њих има у свим будистичким и хинду храмовима јер су инкарнација бога Ханумана, заштитника људи који тешко живе, а мајмун је, заиста, издржљив.
Можда и најлепше место у земљи је Кенди. Град у брдима има пријатну климу, леп стари центар, много туриста и хостела, Храм Будиног зуба (остатак из ломаче кад је Буда завршио земаљско постојање и био спаљен). Одмах поред је англиканска катедрала, па улица са старинским таблама, све као пре сто година, у доба Шерлока Холмса. Град је на вештачком језеру, које је један од краљева изградио да би дао граду фокусно место. Сматрало се тад да је то „велики промашај”, тзв. бели слон, али се испоставило као – пун погодак. Шетње око језера су сјајне. Увече, покушавамо наћи места за излазак. Сва изгледају сумњиво, али су безопасна. Ако ту излазе локалци. Ако су газде Британци, углађена су и скупа. Прилази нам сумњиво љубазни лик и нуди „све”: оно што се не види голим оком – дрога, проституција, све што се не сме. Чекамо да оде у ве-це с пријатељем и да шмугнемо.
У крајњој недођији Цејлона је магично место Адамов врх. Будисти мисле да је овде с неба закорачио Буда (ту је огроман отисак у стени који личи на лево стопало), хиндуисти да је то Шива, а муслимани и хришћани да је то био Адам, први човек, кога је Бог истерао из Раја, а он се на земљу спустио баш овде јер је Цејлон најближи рају. Кажу да се онај ко се не попне ниједном на Адамов врх, сматра будалом, а и онај ко се попне двапут, исто је будала. Тврдим да је тако. Кренули смо у 2 ноћу да бисмо на хладном врху од преко 2.200 метара били у 5 ујутру. С много застајања, презнојани три пута, без даха, с тахикардијом и мислима „нећу ово никад успети” или „умрећу сад”. Али, сви успеју. И бабе и деца. Па и ми. На врху, излазак сунца спектакуларан. Силазак је кудикамо лакши, али нимало лак. Око нас поља чаја. У зору берачице излазе с корпама на леђима и раде као и пре 200 година. Спокој.
У граду Гол смештамо се на ривијеру у месташце Додандува, а ту боје невероватне. Љубичасти заласци сунца. Хотел на самој плажи за десет евра. Због рата је домаћин могао да сагради кућу с „двориштем” на плажи и има мали хотел. (У Тајланду то је тешко.) Овде и сиротиња има сјајан поглед, а и оближња Хикадува сјајне плаже и будистички храм у барокном стилу, португалски утицај. Све страдало у „Боксинг деј” цунамију 2004. и није јасно како се то десило јер цунами долази са супротне стране, али има обичај да заобиђе ртове и острва!
Данас нема трагова олује, осим спомен-паркова. Гол је град каквих има малтене и по Европи, Јужној Америци или обалама Африке. Португалска, холандска, британска архитектура, цркве трију номинација, све сређено, тврђава личи на мини-Петроварадин, будистички храмови, пуно туриста. Оближње летовалиште Унаватуна је плажа из снова. Бели иду лево, црни десно. Сами се деле. Ми одосмо међу црне. У њихов кафић. Кад смо улазили из мора међу њих, дочек са широким осмесима. Заиста рајско острво. Знао је Адам где да се смести у кризно време!
Жикица Милошевић
