Та његова мисао се у каснијим столећима само потврђивала. Да је кретање главни извор здравља оштроумно је приметио француски лекар Тисо рекавши да кретање може да замени многе лекове, али сви лекови заједно не могу заменити кретање! Норвежани су увели пропис да деца узраста од 4 до 6 година која иду вртић проведу обавезно напољу 6 сати без обзира на временске прилике. Истраживања су показала да су та деца много здравија и спретнија. Наша саговорница, познати новосадски педијатар др Бранка Гајин такође сматра да је кретање поред исхране, један од важних предуслова доброг здравља.
– Деца немају свест да навике које стичу током одрастања имају дугорочне последице на здравље у одраслом добу, она су окренута према садашњости и блиској будућности. То је сасвим нормално, али зато родитељи и ми одрасли морамо да мислимо о томе, као што су то Норвежани урадили да би имали здравију и способнију децу. Добре навике створене у детињству су основа за здрав живот.
Какво је стање код нас?
– Све више времена проводимо седећи, не само ми одрасли, него и наша деца угледајући се на нас. Некада је реткост било видети дете које хода да се вози у колицима, а сада можемо да видимо децу до 4 године како их родитељи возају. Чињеница је и да школска деца ретко иду у школу пешке – све чешће их довозе и одвозе родитељи, а она деца која долазе сама често иду аутобусом, чак и када су удаљена од школе једну до две аутобуске станице. Штета, јер у школи највећи део времена проводе седећи, а после и када имају прилику да мало „протегну ноге” – они то најчешће не чине.
Какве то последице може да има?
– Осим што бивају гојазнија, много је чешћа појава кифозе и сколиозе, односно деформитета кичме који иду са слабијом физичком активношћу... Када је неко дете гојазно то често није само физички проблем, јер ће то дете вршњаци да задиркују, па то може постати и психички проблем. Оно незадовољно, несрећно, повлачи се, често једе још више и врти се у зачараном кругу... Једини начин да се изађе из тог зачараног круга је да се промене обрасци понашања, зато је и важно да се одмалена стварају добре навике.
Деца расту у сну
– Приметила сам да мала деца све касније иду на спавање – а важно је да се зна да се хормон раста активира само када деца спавају и то између 20 и 21 сат, а потом од 22 до 23 сата, па уколико деца лежу касно, смањују свој потенцијал за раст! Деца заиста расту у сну и зато саветујем родитељима да деца иду раније на спавање – рекла нам је педијатар др Бранка Гајин.
Постоје подаци да је чак 80 процената коре великог мозга задужено за моторичке активности, што би значило да је покрет веома важан за развој...
– Тако је, физичка активност не утиче само на физичко, него и на ментално здравље. Она утиче на разне развојне процесе код деце и зато је важно да се она крећу, трче, скачу, пењу се... Постоји истраживање да развој фине моторике утиче на интелигенцију – па су деца која од раног узраста свирају неки инструмент интелигентнија... Примећено је да физичка активност деци школског узраста помаже да буду сконцентрисанија, да боље прате наставу. Све је међусобно повезано и то је важно да се зна.
Шта ви саветујете родитељима?
– Препоручујем родитељима да физичку активност са децом спроводе на отвореном. Лепо је када деца иду на неки спорт, фолклор или плес, тренери прилагођавају свој програм узрасту и физичкој спреми деце, али то је највише сат времена једанпут до двапут недељно – а физичка активност деце би требало да буде свакодневна. У данима када се не иде на неку спортску активност с дететом може да се прошета, трчи, игра лопте у парку, да се возе ролери, бицикл... У зимском периоду лепо је да се оде на клизање на отвореном, када падне снег на санкање... Када је лоше време, онда би код куће требало осмислити неку заједничку активност у зависности од узраста детета која ће бити подстицајна и забавна.
Срђан Буњевчев: Смисао спорта није само резултат
Животни сапутник др Бранке Гајин је Срђан Буњевчев, професор физичке културе (одскора у пензији) страствен спортиста, пре свега скијаш и голфер. Срђан је свој жар и љубав према скијању пренео и на своју породицу, тако да су сви добри скијаши. Лични пример је свакако увек најбољи.
– Некада су деца била много више физички активна, много су времена проводила напољу играјући се. Пењала су се на дрво, играла се вије, с лоптом „између две ватре“, девојчице су играле ластиш, шантишколе, дечаци кликере, фудбал... Све те активности осим основне добробити доприносиле су бољој координацији покрета, спретности, бољој орјентацији у простору... Игра доноси деци радост, кроз игру деца се друже, сарађују, уче се толеранцији, уче како да победе у некој игри, али и да прихвате пораз.
Предавали сте физичко у основној школи, колико се разликују генерације које су биле на почетку вашег професорског стажа са онима пред одлазак у пензију?
– Разлика је велика. Рећи ћу вам само ово: код школске деце час физичког васпитања је био омиљен – сва деца су га једва чекала. Сада то више није тако, нажалост. Девојчице све више избегавају ове часове... Жао ми је и што се деца све мање баве спортом зато што воле тај спорт, што уживају – него је циљ да се постане шампион. Изгубио се веома битан део, а то је игра, јер ако крену да се баве спортом, онда то морају озбиљно да раде! Чак и на раном узрасту. Некада су се деца бавила спортом да би била здравија и зато што су уживала у томе, а ако су све то пратили и неки резултати – одлично, ако нису, опет добро. Смисао спорта није био резултат, него игра и радост коју спорт доноси!
Неки родитељи су превише брижни па децу спутавају плашећи се да се не повреде, зар не?
– Када су деца презаштићена то за последицу има да су несамостална. Разумем родитељску бригу, али би било добро да их од малих ногу уче да воде рачуна о себи, како да се понашају у саобраћају, како се прелази улица...
С друге стране, чињеница је, да се део родитеља мање бави децом и да мање обраћају пажњу на њихове потребе. Осим физичке активности важна је и исхрана деце која не би требало да се сведе на пице, хамбургере и ћевапе... Нисам ни против похованог меса и кромпирића ако деца то с времена на време поједу, али то не би требало да буде њихов јеловник! Да би били здрави и нормално се развијали потребно им је воће и поврће.
Колико је важан личан пример?
– Начин на који се родитељ понаша је заиста најважнији. Ако се родитељ здраво храни, ако је физички активан – онда ће и деца да следе тај пример. Уколико родитељи највећи део времена које су децом проводе гледају ТВ, раде нешто на компјутеру, или користе мобилни телефон дете ће мислити да је такво понашање сасвим у реду и да је то нормално. Зато се и каже да ивер не пада далеко од кладе – тј. родитељи морају да имају свест да су они својој деци узор и да ће деца следити њихов пример. Зато је важно да тај пример буде добар.
Марина Јабланов Стојановић
