Председница је, наиме, Пленковићу упутила закључке са недавно одржаног скупа “Живети у Хрватској и бити блокиран”, наводећи да забрињава то да до данас таква анализа није направљена, те да би је требало направити без одлагања.
Указујући на проблем, Грабар Китаровић је навела да подаци сведоче да Хрватска има 330.000 блокираних грађана с дугом већим од 42 милијарде куна, а кад им се придодају чланови њихових породица та бројка расте на готово милион грађана, што је једна четвртина хрватског становништва.
У допису Пленковићу председница је истакла да од 42 милијарде куна дуга блокираних камате и остали трошкови чине чак три четвртине.
Шокатан је, сматра, податак изнесен на округлом столу по којем стварни дуг грађана износи осам милијарди куна док чак 32 милијарде куна чине камате и трошкови повезани с поступцима извршења у којима учествује Финансијска агенција, адвокати, јавни бележници, фирме за факторинг и банке, а које, како је навела, очито искључиво сноси презадужен и блокиран грађанин.
Грабар Китаровић је указала и на законодавни оквир за који наводи да је само погоршавао стање, нагомилавајући грађанима нове трошкове, уместо да је омогућио брз, једноставан и јефтин поступак извршења, уз стварну заштиту егзистенцијалног минимума и достојанства грађанина у поступку извршења.
Она је објаснила да је сврха округлог стола била да се расправи проблем презадужених и блокираних грађана с различитих гледишта, истакн потреба стварања новог законодавног оквира, који ће зауставити раст броја блокираних грађана и њиховг дуга и олакшати наплата потраживања поверроцима.
Жеља је била да се, како каже, постигне што већа друштвена видљивост тог проблема, који, уз остало, повећава социјално раслојавање хрватског друштва.
Желели смо да скренемо пажњу на наше грађане који се због насталог дуга осећају заробљенима, трпе психичке трауме и којима због тога може да буде, а многима већ јесте, озбиљно нарушено здравље, да и не говоримо о крајње трагичним исходима, навела је председница.
Указала је да се деци у презадуженим породицама ускраћује могућност жељеног образовања, да су им тиме нарушене могућности за запошљавање и зараду и да излаз из те ситуације све више виде у емиграцији.
