До сада такво село нисмо видели. Формирано у облику помало неправилног квадрата, окружено атарима које има и у самом срцу селу, Љуково одаје утисак огромног села, али у ком живи свега око 1.200 мештана. Ипак, највећи утисак који стичете јесте да је реч о уређеном селу у које се константно улаже - од асфалтирања улица и обезбеђивања паркинг места, па до отварања вртића и постављање нових и освежавање постојећих дечјих игралишта.
- Никако нисмо класично село - кажу нам домаћини председник Савета Месне заједнице Љуково Александар Вученовић и његов претходник Радомир Илић, сложивши се и око тога да се протеклих година њихово место и те како променило, па тако и постало привлачније за странце. - Мало људи нам одлази, више има интересовања да дођу, ако ништа друго, оно због близине Инђије. Имамо неколико и младих брачних парова који су добили подстицаје да овде купе кућу. Немамо много празних кућа, а оне које су на продају коштају око 30.000 евра, ипак су новије градње и нема много да се улаже у њих.
Такође, споменута близина центра општине, као и отварање бројних фабрика у инђијској индустријској зони, довела је до тога да у Љукову ради искључиво онај ко неће, као и да су људи махом запослени, а свега неколико породица живи искључиво од пољопривреде.
- Не знам да ли имамо пет-шест кућа које имају око 30-40 јутара земље, од којих се можда њих троје-четворо баве узгојем дувана, двоје-троје малинама и то је то - каже нам Вученовић. - Генерално нам је становништво старије, а млади који су отишли, сад су у Немачкој. Имамо бар 300 њих који живе у иностранству, а пријављени су у Љукову.
Према Илићевим речима, надовезујући се на структуру становништва, у Љукову је у последње време највише сахрана, док је некад умело да буде више крштења на годишњем нивоу. Такву слику највише је променила корона, али и страх младих да се упуштају у породичне воде јер можда неће успети финансијски све да изгурају. Ипак, чиме се Љуковчани највише диче јесу КУД „Чигра”, Дудбалски клуб „Љуково” и православни храм Успења Пресвете Богородице који су градили чак 21 годину!
- Владика каже да је наша црква једна од најлепших мањих цркава у Срему - истиче Илић, подсећајући на бројне донаторе уз чију помоћ су успели да је изграде и доведу у ред и функцију. - Увек се некако снађемо, неко нам помогне, а Раде Сарић, један од најпознатијих иконописаца у Србији, нам је осликао цркву.
Од неких најзначајнијих инвестиција које ће се реализовати у наредном периоду јесте уређење регионалног пута између Руме и Инђије, а који пролази кроз Љуково, потом изградња фискултурне сале при основној школи, као и проширење сале у Дому културе.
- Ми смо задовољни са свим, све нам је лепо што је наше - јасан је млади Вученовић.
Леа Радловачки
Љуково је деценијама формирано досељавањем људи у налетима што у потрази за хлебом, што бежећи од ратова. Јела Маријановић је са мужем и децом дошла у Срем 1974. године, јер су у Босни живели у сиромаштву, у шуми, где су имали тешке услове за живот. Иако су јој родитељи и сестре живеле у Бачкој, муж је инсистирао да се настане у Срему у ком, ето, и данас живи.
- Мени је било свеједно, имам и тамо и ’вамо где да одем - каже бака Јела. - Намучила сам се у животу доста радећи шуму и њиву, не дај боже да моја деца то раде, тако да сам њих извукла да не буду мученици као што сам била ја. Не недостаје ми, 30 година нисам била у Босни. Старији син има и викендицу и очеву земљу и стално виче: „Мама, кад ћеш ићи да видиш моју викендицу, да видиш како сам посадио ораса, да видиш ово”. Мене не интересује, рекла сам да преко Дрине нећу. Сад сам обољела и куд ћу, сад ни не могу никуд’.
Углавном, Љуковом и Љуковчанима је и више него задовољна. Каже да се никоме није замерила, али замера што немају пијацу, „месницу” и апотеку.
- То ти је основа села! Имамо љекара, пошту што је најглавније, једино није добро што немамо пијацу, да две тезге отворе, да старо може купити нешто, продати, да имамо месницу, апотеку за љекове. Доктора имамо трипут осмично, јесте довољно, али ја већ годину дана не идем, зовнем телефоном, пропишу ми љекове, имам ову девојку што ми долази и она оде у пошту, дигне љекове, послужи ме - прича нам наша саговорница.
У слободно време, осим што шетка по селу и иде у набавку, бака Јела се дружи са другим бабама, али увек држи страну младима!
- Уклапам се у омладину, волим омладину, штитим омладину, увек кривим старе - насмејана је Маријановићка. - Ако нешто не ваља, пушти га младог нек’ живи, нек’ се проводи док је млад. Не замјерам им ништа, младима држим страну. Али како су отворене фабрике у Инђији, не можеш младога више ни видети на улици...
