Колико год настојим да будем испуњено људско биће, има тих неких мом уму скривених уверења која сам ко зна где и када покупила или наследила, и та ме уверења држе у неком стању у којем свесно не желим да будем и одбијам да га прихватим, али зато стварност око мене показује шта се дешава унутра, као знак на чему би све требало да порадим.
Када кажем „порадим“ не мислим само на сесије код разних терапеута, мада су ми управо оне помогле да много тога у животу променим на боље, него мислим на то да та своја дубока уверења откријем и да их на тај начин „разоружам“. Кад год сам освестила нека своја до тада неприметна уверења, она су се већ од тог тренутка мењала. Једно од њих је било уверење о новцу, који ми је некако стално клизио из руку. Колико год да сам успевала да зарадим, све се то некако брзо топило. Нисам то видела као образац, све док нисам почела на једном месту да зарађујем онако, баш добру плату. Била је неколико пута виша од суме новца коју сам до тада зарађивала.
Међутим, мој живот се уопште није променио онако како сам очекивала да ће се променити. Неким чудом, пред крај месеца, опет бих остајала без новца и једва спајала крај са крајем. Никако ми није било јасно зашто се то догађало. А онда сам на једном семинару открила да сам жртва сопствених уверења о новцу. Нисам их ја измислила, али сам их наследила од своје породице и окружења: „новац је прљав“, „новац не расте на дрвећу“, „добри људи не могу имати новац (значи да га могу имати само лоши, а ја нећу да будем лоша)“, само су нека од уверења која су испливала када сам мало загребала по подсвести.
Моја крхка свест није имала шансе поред тих снажних, дубоко укорењених веровања која су саботирала сваки мој покушај да се материјално стабилизујем. А моја стварност ми је на то упорно указивала. Када сам освестила та уверења и схватила да она нису уклесана у камен, него да могу да их трансформишем у нешто кориснија уверења, и материјална ситуација је почела да се мења. Прво се догодио један изазов: прешла сам на други посао са знатно мањом платом, мада ми ништа није фалило, живела сам слично као и раније, али ме је то учврстило у мојој одлуци да променим однос према новцу.
И променила сам. Успела сам да се одрекнем свих оних старих уверења. Схватам га данас као облик енергије који помаже да међусобно размењујемо добра која имамо једни другима да понудимо. Ничег ту лошег нема. Сада новац непрекидно долази и одлази, креће се неометано, као и свака здрава, природна енергија. Сада је споља све другачије што ми показује да сам изнутра другачија, да сам стабилнија и да у животне токове имам више поверења, без ометајућих уверења.
Нина Мартиновић Армбрустер
