Без сумње, ако се изузме топографија, својим положајем на тромеђи земаља, урбанистички, архитектонски, културолошки и менталитетски њему најсличнији би био Филах, други највећи град у покрајини Корушкој, варош за десетак хиљада становника већа од њега. У котлини омеђеној Караванкама и Јулиским Алпама, просеченој мутном Дравом, овај град је занимљив амалгам бучног медитеранског менталитета „покупљеног“ од суседне Италије, германске склоности ка реду и поштовању правила, као и словенског препуштања хедонизму, чему последњих година и деценија придоносе и бројни досељеници са удаљенијих крајева муслиманског света.
Као путна трансверзала, долина којом доминира Филах била је позната још у неолиту, за сваког нашег претка жељног да види шта се крије са друге стране високих, наизглед непрелазних Јулијских Алпа, па је ова равница ушушкана монументалним снеговитим врховима привукла и словенска племена, осниваче Карантаније, на које је жив спомен и у садашњем германизованом изговору имена покрајине Корушке (Каринтен), баш као што и име саме вароши вуче корен у словенској речи за бело, што никако није случајно, пошто и данас у њеној околини раде каменоломи, уз оне гранита, и блиставо белог мермера. Како било, тек 1060. Филах постаје трговиште, а постепено растући први пут се помиње као град 1240. Бурни Средњи и ништа мање турбулентни Нови век је доносио бројне политичке, али и промене услед земљотреса и пожара, тек можда и најзначајнија година,1864. у његовом процвату је изградња јужног крака аустријске железничке пруге, којом је коначно сигурно повезана Централна Европа и Италија.
Данас је Филах град који се пре свега описује као туристичка мека Корушке, колико због зимских спортова на околним врховима, толико и због целогодишњег туризма проистеклог из природних лепота од којих застаје дах. Здања строгог центра града, очувана у свом исконском изгледу, са хабзбуршки широким најзначајнијим улицама, трговима, бујним перивојима и монументалним црквама и државно-градским здањима, али и са безброј медитеранских уских улица-пролаза до оних ширих, привлаче бројне, већином домаће туристе, који се у ово доба године најчешће одлучују за дуге вожње бициклима по околини којом плени неколико језера или пак за класичан италијански обичај, наизглед бесциљног седења и уживања у баштама бројних ресторана и кафеа. Просечном Балканцу је готово несхватљив савршен мир у којем коегзистирају аутомобили и безбројни бициклисти, као и потпуно еколошки и бесплатан градски превоз електро-аутобусима, потпуно одсуство возачке нервозе и уљудно понашање свих учесника у саобраћају.
Град је готово беспрекорно чист, али оку посвећенијег посматрача не промиче да се не ради толико о самом подразумевајућем понашању самих становника и посетилаца, већ се огромна заслуга за то може приписати и варошким властима и комуналним радницима. Наиме, за разлику од српске и општебалканске наваде да се за сваки сегмент комуналног посла праве посебне фирме, у Филаху функционише само једно градско комунално предузеће, које се стара за све. Од одржавања травњака и зеленила, одношења смећа и чишћења улица, паркинге, у зимским месецима уклањање снега са улица, одржавања водоводне и канализационе мреже... све то ради само неких 350 запослених, доказујући да где има реда, има и резултата.
Свега по неколико километара од границе са Италијом и Словенијом, Филах је лексички и културолошки модерни Вавилон који полако, али константно повећава број становника, па поред свеприсутног немачког и енглеског, бучна ћеретања на италијанском смењују ништа мање углађенија довикивања „наших људи“ са безброј локално-балканских акцената, док пролазничке густо тетовиране и обнажене ноге и руке замењују бурке и фереџе придошлица са неких других континената.
Градска архитектура, гастрономска и спортско-рекреативна понуда не могу оставити ни једног путника равнодушним, ту су и годишњи највећи аустријски и европски фестивал фолклора и, са изузетком САД, највеће светско окупљање љубитеља бучних „Харли Дејвисон“ мотора, али ипак, ако би се нешто морало издвојити то је заслепљујућа лепота околних високих алпских планинских венаца у контрасту са питомином филашке равнице испресецане језерима Осиах, Зилбер и Факер, Дравом и њеном притоком Гејл. Ако при томе имате среће и домаћине као што су били наши Михаел и Валтрауд Ајхман, ову лепоту ћете најбоље видети са преко 1.700 метара високог излетничког бисера, врха Дробач. А кад сте већ тамо, прославите и криглом домаћег, „Филахер“ пива. Живели!
Милић Миљеновић
