Археоботаничка башта расте у Музеју Војводине

НОВИ САД: У дворишту Музеја Војводине у Новом Саду ниче необична, праисторијска башта, јединствена у овом делу Европе. Ова башта може се видети са улице и већини људи не изгледа необично, али се заправо ради о биљним културама које су праљуди и неандерталци користили док су боравили на просторима Панонске низије и околине.
arheobotanicka basta
Фото: Dnevnik (A. Jovanović)

Ова археботаничка башта настала је 2011. године, а данас садржи педесетак биљака које су биле изузетно важне за живот и исхрану људи у праисторији, а које су преживеле до данас, а башту је „запатио“ и о њој води рачуна  Александар Медовић, археоботаничар Музеја Војводине.

Ово је слика од праисторије до средњег века и показује шта су људи узгајали, шта су култивисали, које су то самоникле биљке које су користили и због чега. Настојимо да то не оде у заборав, наводи Медовић док нас бројним занимљивим подацима проводи кроз историју о којој сведочи ова археоботаничка башта.

Како истиче, као археоботаничар, посао му је да на археолошким локалитетима, уколико постоје остаци угљенисаног семена у неким слојевима земљишта, закључује у каквим су условима људи живели и чиме су се хранили.

Сам Музеј Војводине има велику колекцију угљенисаног семена, али је Александар дошао на идеју да оне биљке које су преживеле миленијуме проба да засади и умножи.

Фото: Dnevnik (A. Jovanović)

Добио сам једнозрну пшеницу од колега са Института за ратартсво и повртарство у Новом Саду. На тој пшеници је заснована култура и цивилизација. Аграрну револуцију у неолиту пре неких 8.000 година почела је и двозрна пшеница и голозрни јечам, који се такође налазе у овој башти, показује Медовић у густом зеленилу наведене примерке хлебних зрна.

Кад се кренуло са пољопривредом, људи у неолиту нису узгајали само житарице, већ и биљке махунарке и уљарице.

То су три врсте усева који су се, каже наш саговорник, до дан данас одржали.

Све ове биљке су остале сакривене у неким пределима. Дошли су ботаничари и сакупили су их, ставили у банку гена. Ово је на неки начин банка гена и покушавам те врсте да мултипликујем и сачувам за будућност, наводи Медовић, док показује бројне примерке биљака и говори о њиховој употреби некада, али и о биљкама које су до пре непуна два века били у широкој употреби, али су потиснуте биљакама са америчког континента.


Башта за јело

Сваки посетилац Лапидаријума Музеја Војводине од Александра Медовића добиће мноштво информација о биљкама које расту у његовој башти, али и да проба поједине плодове којима су се сладили људи у Неолиту.

Фото: Dnevnik (A. Jovanović)

Од неолита шумске јагоде представљају посластицу, а неандерталци су их јели и окрепљивали се. Једини проблем са њима је што су мале и треба доста времена да би се накупила шака јагода. Јели су и љоскавац који има плодове као лампионе. То је била изузетно цењена храна у неолиту. Данас ову биљку увозимо из Перуа, а у Војводини расте на сваком кораку, али је људи не користе јер се плаше пошто је биљка отровна. И у праву су донекле. Јер цела биљка, укључујући лампион, је отровна, али бобица унутра није. Има кисело-слатки освежавајући укус. Дрен је исто био важан у неолиту. Ту су дивља јабука, дивља лоза, леска, крушка, зова, све оно што су људи користили у праисторији, наводи наш саговорник.


Боб је наш пасуљ. Дошао је из Анадолије у ове крајеве и све до краја 18. века била је примарна махунарка код нас. Кувао се као пасуљ. А онда је дошао пасуљ и потпуно га потиснуо. За боб је везана пословица коју многи данас погрешно изговарају: не вреди ни пишљива боба. То је боб у који је ушао жижак и направио шупљину. Дакле, пишљиви значи шупаљ, појашњава наш саговорник.


Праисторијско пиво на сламчицу

Вино на просторе Војводине, тачније на Фрушку гору, долази са римским императором Марком Аурелијем Пробусом. Али је пиво прављено још у праисторији, мада ни приближног укуса и садржаја као ово данашње.

Правило се пиво које је изгледало као неки бућкуриш, одвратног изгледа. Правило се или од јечма или од двозрне пшенице, с тим што нису користили хмељ као зачин. То се дешава тек у средњем веку. До тада су користили и бунику и разноразно биље. У том тренутку је људима било важније да их нешто удари у главу. Убацивали су они у тај напитак и шаргарепу и све што би могло да допринесе бољем укусу. Пиво је представљало додатни извор хране и за освежење, али је имало социјалну улогу. Када видите данас да неко пије пиво на сламчицу углавном такав човек добија коментар да није нормалан. А тако се пило пиво у праисторији. У великом врчу било је пиво, а људи су са стабљиком трске седели око ватре и пили тај бућкуриш, истиче Александар Медовић.


У делу баште ничу младице проса и италијанског мухара. Интересантне су, наводи Медовић, јер на ове две биљке почива читава кинеска цивилизација.

Пиринач тек касније долази на њихов јеловник, али су просо и италијанска мухара били основа зачетка њихове пољопривреде.

Што се тиче подунавског краја Паноније, просо се овде узгајао до 19. века у великој мери. А онда је дошао кукуруз и потиснуо га.

У овој башти нећете видети ни кукуруз, ни кромпир, ни паприку и парадајз који су дошли са открићем Америке. Овде су оне исконске биљке које су овде људи узгајали и сакупљали, истиче Медовић.

У башти не расту само јестиве биљке, већ и корови који су некада отежавали живот праисторијских ратара.

Кукољ се није мењао вековима. Младе жене су од њега правиле венчиће. Он је раритет, јер је готово искорењен. У Војводини га има на два-три места. Једно место је ова башта, објашњава археоботаничар Музеја Војводине.

Готово све биљке у овој башти, по свом географском пореклу, простор Паноније населиле су са истока, највише из Мале Азије, па преко Грчке Дунавом приспеле овамо са народима и културама.

Ипак, има и део који је резервисан за Римљане и римску културу.

Римљани су доносили на ове просторе разне биљке попут смокве, брескве, касије, ораха, али и зачинске биљке које су такође посејане у овом историјском врту: коријандер, кумин, мирођија и чурукот. Римска култура заслужна је и за потискивање једнозрне и двозрне пшенице. Меко брашно и бели хлеб који је донела римска култура ставила је „варварску пшеницу“ у други план.

Ова данашња пшеница захтева много бриге и муке. А једнозрна се стара сама о себи и увек даје род. Не велики, али даје. А то је људима оног времена било важно, јер требало је преживети и напунити стомак, наводи Медовић.

Александар Савановић

EUR/RSD 117.4680
Најновије вести