– Први новосадски телефон повезивао је Магистрат са Ватрогасним друштвом. Наредних година телефонија је развијана искључиво путем инсталација појединачних апарата за потребе служби које су биле врло значајне у функционисању града, односно ватрогасаца, полиције, железничке станице и службе за заштиту од поплава – истиче директор Историјског архива града Петар Ђурђев. – Тако је новосадско ватрогасно друштво 1889. године добило телефонски вод од јавног интереса у дужини од 14.070 метара са четири телефона и 14 уређених сигналних станица.
У листу „Застава“, у јесен 1892. године, забележно је да је образован одбор, чији су чланови били угледни Новосађани, откупио 20 претплатника за телефонски саобраћај, што је била, испоставиће се, значајна ствар, јер је државна власт одобрила да се кроз град постави телефонска жица.
– Посебни стубови са бочицама монтирани су на кровове кућа око којих су обмотоване телефонске жице у Главној улици, од поште до Владичанског двора, али и у још понеким улицама са укупно 39 претплатника – каже Ђурђев, додајући да је крајем новембра 1892. године успостављен месни телефонски саобраћај са 60 претплатника, док је укупна дужина водова износила 93 километра.
Како објашњава Ђурђев, телефонске централе су у почетку биле ручне, а прва аутоматска централа почела је са радом у новембру 1892. године у Немчкој.
– У Новом Саду прва телефонска централа постављена је у згради поште у дворишту Железничке улице 5 и веза се успостављала ручно, а потом је заједно с поштом пресељена у накадашању зграду хотела „Централ“, на Тргу младенаца – објашњава Ђурђев. – Прво обавештење да ће Нови Сад добити нову аутоматску телефонску централу објављено је 28. октобра 1923. године, а две године касније је јављено да је из немачких репарација стигла обећана централа. Мотирање је завршено 1926. године, али су грађани морали да сачекају још шест месеци, јер је из Министарства пошта и телеграфа стигло обавештење да се из „одређених разлога“ мора сачекати док се не пусти у рад централа у Љубљани. Напокон, 17. априла 1927. године, центала је пуштена у функцију, имала је капацитет од хиљаду бројева. Са сремске стране града, у Петроварадину, централа је отворена 1939. године са 100 бројева, што је условило ширење мреже путем рејонских централа.
Телефонија се од тог тренутка убрзано развијала, па је већ месец дана по отварању аутоматизоване централе почело постављаје подземне телефонске мреже и започет је процес набавке делова за проширење капацитета за још 500 бројева. Иако звучи да је велики број Новосађана имао телефон, то ипак није био случај. Чешће се догађало да је у улици само једна кућа имала телефон, те је цео комшилук свраћао када је требало неког позвати, а није била реткост ни да су неки ишли готово километар даље како би хитно„окренули“ број.
Потпуно аутоматизовање мрежних група започето је седамдесетих година прошлог века, а прва модерна центрла је у Нови Сад стигла у јулу 1972. године. У наредним деценијама број корисника је непрекидно растао, па је почетком 2000–их у Новом Саду било инсталирано око 295.000, а искоришћено 244.500 прикључака, што је био један од највиших просека у том тренутку у земљи.
С. Ковач
