Иначе је мајка четворо деце, од којих је троје школараца, а најмлађе има шест година, муж ради у иностранству, те сама мора да организује обавезе током дана.
– Не питајте ме како се сналазим, више не могу да похватам ко шта ради – каже Соња. – Имамо један компјутер и стално нешто некоме фали: или нема интернета, или не можемо да пронађемо програме преко којих деца раде школске задатке, те док то све решим, чини ми се да прође читава вечност. Сналазим се некако, како морам, две најстарије ни не проверавам јер су заиста јако одговорне и све ураде саме. С трећим дететом радим колико треба, увек мора да буде тишина, нарочито када се чују с наставницима да одговарају одређено градиво које су прешли у неком периоду.
Како каже, да би се на време организовали, ујутру је устајање у осам сати, а одмах након доручка, у 9 часова, најстарија ћерка има наставу. Затим ради домаћи, преко „Вајбера”. Одмах у 11.15 сати почињу часови другом детету, док се треће „нацрта” испред компјутера у 13.15, и тако укруг, само учење, тишина и рад.
– Невероватно је колико сада времена проводе на компјутеру, а толико сам им бранила да „буље” у тај екран – прича наша саговорница. – Од обавеза око деце једва постигнем да радим остале ствари по кући, од кувања ручка, спремања, одржавања и слично. Имамо и животиње, кокошке и свиње које морам редовно да храним и око којих такође има посла. Одем и до викендице да покосим и урадим шта треба, ма, тешко је, али постижем.
Додатне активности, како каже, има и око друге ћерке која је дете с посебним потребама, а због свог стања ишла је на пливање и акупунктуру јер су јој много помагали, али су, нажалост, морали све то да обуставе.
– Код куће вежбам с њом колико могу, а остале активности ћемо моћи да наставимо након обуставе ванредног стања – рекла је Соња. – Требало је да добије и потребна помагала да бисмо јој олакшали кретање, али смо до даљег на чекању. Пре неки дан сам најмлађе дете одвела на викендицу, не би ли променило окружење и изашло ван оквира нашег дома. Када смо се вратили, ћеркица ме је питала „да ли је прошла корона” јер би да иде напоље, а није јој јасно зашто не може да се креће даље од дворишта. Стога јој је компјутер главна забава.
По њеним речима, тешко јесте, али не жали се. Једва чека да се ово све заврши и да полако почну сви заједно да се враћају старим навикама: фолклору, пливању и слично. Приметно је да су и деца другачија у овим околностима, доста су нервозна, имају много времена, а немају где квалитетно да га утроше.
И. Бакмаз
