То модерно здање у Улици Филипа Вишњића испуњава све највише критеријуме за заштиту и чување архивске грађе и представља изузетак на пољу архивистике у читавом региону.
– Усељење на Тврђаву 23. новембра 1954. требало је да буде привремено решење, али је потрајало до 1. априла 2016. године – каже директор Архива Петар Ђурђев. – Вредело је чекати овакав објекат и више смо него захвални градоначелнику Милошу Вучевићу и добрим људима из „Пословног простора” што у овакво време имамо такве услове рада. Нови Сад је показао да није тако лако добио ласкаву титулу Европске престонице културе.
Архивска грађа је, додаје Ђурђев, делила страдалну судбину Новог Сада. Године 1931. решено је да се пребаци у некадашњу зграду Поглаварства Петроварадина, што је изазвало велик проблем, будући да се ближио Други светски рат.
– Она остаје, условно речено, окупацијски у иностранству, у тзв. Независној Држави Хрватској, која ју је отпремила у лагуме Петроварадинске тврђаве – објашњава он. – Наравно да су влага и небрига учинили своје, а као крем на торту долази бугарска војска, која ће се управо тамо сместити. Претпоставка је да су је они користили за огрев, а често смо проналазили документа која су била прободена вилама.
Зато и мисли да је у исто време пострадао и историјски вредан записник са Скупштине Магистрата слободног краљевског града Новог Сада.
– Током једне летимичне инспекције наишао сам на тужан призор – присећа се Ђурђев, – Записник је био механички поцепан на две половине, због чега смо хитно кренули у акцију. Ево, на понос Новог Сада, имамо веома важно Конзерваторско одељење, које предводи Горан Влаховић, изузетан стручњак који је спасао драгоцен докуменат о политичким приликама, организовању привредног, друштвеног и културног живота у нашем граду 1861. То је прва велика ствар коју смо успели да завршимо крајем прошле године.
Ђурђев каже да је посебно поносан на сарадњу коју има с Библиотеком Матице српске, с којом пројекат конзервације и рестаурације угрожене грађе, најпре трулих докумената од 1748. до 1750, траје још од 2014. Последње три године обрађују књиге 344 из Фонда 1, а то су записници са скупштина Магистрата слободног краљевског града Новог Сада, вођени на ћирилици.
Нажалост, постоје само преписи повеље која потврђује Новом Саду статус града. Један је у Ратном архиву у Бечу, други у Државном архиву Мађарске.
– Дигитализоване примерке су моје колеге успеле да донесу у Нови Сад, али је оригинална повеља нестала у времену револуционарног заноса након ослобођења. Она никад није ни ушла у архив јер смо ми основани десет година након њеног нестанка 1944. Претпостављам да ју је неки учени човек склонио и да је и данас код његових наследника, те да чами у неком ормару или на тавану. С обзиром на то да она не може имати велику комерцијалну вредност, надам се да ћемо пробудити нечију савест да би вратио оно што припада не Архиву већ свим Новосађанима – каже Петар Ђурђев.
Архив се, осим изложбеном делатношћу и сарадњом са свим установама културе у граду, бави и издавачком делатношћу. У децембру је изашао једанаести број Годишњака Историјског архива Новог Сада, категоризованог часописа намењеног издавању дела која се баве архивистиком и историографијом данашњег Јужнобачког округа или некадашњег Дунавског среза.
– Архивска дела која приказујемо у овом годишњаку у вези су с историјом свих градова и малих општина у нашој надлежности и, како ми то волимо да кажемо, малих обичних људи, у покушају да их вратимо на сцену и да се позабавимо давно заборављеним феноменом, а то је локална историја – вели он. – Као што знамо, деца нам прво уче праисторију и стари век, што је готово апстрактно за петаке и ђаке првог разреда средње школе, док оно што је суштински битно, што њих дефинише као јединке и грађане овог друштва, остаје само у домену интересовања и воље појединих професора историје.
С. Милачић
