Место сусрета, окупљања и дружења небројених генерација ђака, посетилаца и житеља, неми сведок важних историјских, али и догађаја из живота обичних људи, овековечена на фотографијама, којима се никада утврдити број неће, у филмовима, ТВ серијама и емисијама, краси центар Карловаца читавих 220 година, а од 2007. живи свој нови живот.
Подигнута је 1799. године настојањем др Јована Живковића, градског физика илити лекара, а под патронатом митрополита Стефана Стратимировића, који је захваљујући изузетном образовању и истанчаном укусу, довео италијанске уметнике-мајсторе за обраду мермера. Живковић је предлагао и пре појаве куге у Карловцима 1795. која је до априла следеће године однела 112 живота, да се „Карловчанима у интересу њиховог здравља, обезбеди у довољној количини здрава изворска вода“, али је тај његов предлог реализован тек 1799. године.
На предлог војног инжењера Вангера цевима од печене глине спроведена је изворска вода из подножја Чератског брега до центра. Главна водоводна цев спроведена је са извора који се налазио у садашњој Улици браће Анђелића 61 кроз разна дворишта до чесме која се у време изградње налазила ближе згради под бројем 3 на централном тргу. Начињена је од црвеног мермера познатог под именом „вöрöс марванy“, извађеног из каменолома у близини Печуја у Мађарској. Састоји се од четвороугаоног стуба у којем се налази водоводна цев, и базена направљеног од истог материјала. На стубу су причвршћене четири мермерне полоче на којима су извајане лавовске главе из чијих чељусти кроз бакарне луле тече вода. Изнад лавовских глава на плочама на свакој страни исписан је текст, који у преводу гласи: “Карловачки градски начелник Хаук настојао је да се 1799. године изведе ова чесма, за владе императора и краља Франца II, кад је Стефан Стратимировић, архиепископ и митрополит управљао источно-православном црквом, а ФМЛ барон А. Женеин управљао као врховни заповедник војним и политичким пословима у Славонији и Срему“. „Источниководитељ“ Димитрије Захарич, како стоји забележено на самој чесми, спровео је воду до чесме, а мермер су обрадили Талијани Ђузепе Априли и Андреј Солар.
Културно добро од изузетног значаја
По пројекту архитекте - конзерватора Светлане Бакић из Покрајинског завода за заштиту споменика, рестауратор Веселин Лађић обавио је рестаурацију и конзервацију, а грађевинске радове извело је предузеће „Цакић-инжењеринг“. Након четворомесечних радова у оквиру Карловачке бербе грожђа 28. септембра 2007. у присуству финансијера, професора Радуловачког који је за тај посао издвојио 53.000 долара, чесма је поново пуштена у рад. Као споменик културе проглашена је културним добром од изузетног значаја за Републику Србију и с обзиром на историјат и значај не заслужује вандалски однос појединаца према себи какав је јесенас доживела, као и нестручне оправке без надзора референтне куће која брине о таквим споменицима.
Чесма је премештена 1903. године на данашњу локацију, после изградње гимназије. Реновирана је први пут 1858. и 1925. о чему такође сведоче записи на каменим плочама изнад базена чесме.
Каптирање извора који је избијао испред Саборне цркве обављено је 1998, а две године после изведене су инсталације водовода и канализације, којима је чесма прикључена на градску водоводну мрежу.
Зуб времена учинио је своје као и чињеница да мермер није погодан за израду елемената изложених спољашњим утицајима, а и њено премештање на почетку 20. века, утицали су на оштећења и њену деградацију. Током деведесетих година прошлог века размишљало се о њеној демонтажи и премештању у музеј, а уместо оригиналне израда нове чесме по угледу на стару.
На иницијативу некадашњег ђака Карловачке гимназије проф. др Миодрага Радуловачког који је са собом у свет понео лепе успомене и сећања на ову чесму, она је обновљена 2007. Приликом израде пројекта одбачена је идеја о изради нове чесме, иако је она легитимна у заштитарској пракси. Пошло се од значаја културног добра и сазнања да је чесму могуће рестаурирати и да не треба олако одбацити тако изузетан споменик, поготово што је један од малог броја аутентичних артефаката из 18. века, сачуваних у нашим градовима, за разлику од европских које одликује богатство у градитљском наслеђу.
З. Милосављевић
