А за 380 запослених радника у овом предузећу све поменуте цифре се чине још већим, нарочито ако се узме у обзир да 365 дана у години и те како има посла. Зато је екипа „Дневника” прискочила у помоћ не би ли бар мало олакшала тај дан „вишка” који ову годину чини преступном.
Радно време почиње у 7 сати (лети у 6), сви теренски радници се окупљају у заједничкој просторији у централи предузећа (Младена Лесковца 1) и заједно са својим руководиоцима договарају какав их дан чека. Навлачимо зелени прслук „Градсог зеленила”, гумиране шарене цветне рукавице и спремни смо за задатке. Бројне екипе раштркане су по расаднику, па једни дан почињу с утоваривањем садног материјала који треба преместити илити пресадити на другу локацију, други са чувеним „садишом” копају рупе за дрвеће које ће бити донето из старог расадника, трећи се друже са садницама које су прошле године калемљене, четврти механизацијом праве компост...
– Сваки дан на послу нам је другачији, а тренутно смо задужени за припрему садница за калемљење – прича нам Дијана Марковић која у „Зеленилу” ради 29 година, откако је избегла из Босне и преко студентске задруге добила посао у овом предузећу. – Ми радимо на производњи садног материјала дрвећа и шибља. Посао је узбудљив, интересантан, јер сваку биљку гледамо од семена, исто као и дете, од бепчета па док не нарасте. Плевимо, копамо, орезујемо, стално клечимо или смо сагнути, али кад после прођемо кроз град и видимо да је све то наших руку дело, онда је леп осећај!
Заједно са Дијаном на задатку је био и Јанош Шош, не кријући да му је најбољи дан на послу када прави топијаре, односно када од туја прави различите облике.
– После 23 године рада, нема грешака! Најбоље је кад шишам ручним маказама, то је уметност – поносан је Јанош.
Идемо даље до „одељка” на ком се налази биоотпад од ког се даље прави органско ђубриво, али и малч. У близини и „садиша” увелико ради пуном паром, те копа рупе у које ће касније бити ушушкана одрасла стабла целтиса, односно копривића, сродника најдуговечнијег миљеника Новосађана, иначе срушеног током летошње суперћелијске олује.
И у пластенику се десетак жена дружи са „бебама” копривића, садницама старим око годину и по дана, директним потомцима поменутог дасе из центра, као и са хостом, пресађујући их у мање саксије из којих ће једног дана кренути у даљи живот...
– Највише волимо да радимо ускостручне послове, односно да садимо и орезујемо – вели нам Олга Зечак, дајући нам упутства како да четири копривића правилно пресадимо у саксију. – Копање и плевљење нам је најтежи део посла, али је углавном све интересантно, зато сам 23 године у „Зеленилу”. Али и јако је важно имати добру екипу да би се опстало.
Заиста, некад уз музику а најчешће уз ћућурућање и смејање, и осам сати смене прође док си реко „кекс”. Или „дрво”!
– Ми смо пчелице радилице, само радимо, радимо, радимо – додаје инжењер пољопривреде Јелена Шкрбић, иначе задужена за производњу цвећа. – Мој тим је добро обучен јер је претходна инжењерка урадила одличан посао, сви знају шта и како треба да се ради. Наш посао је да по испоруци цвећа у наш расадник даље га пребацујемо у саксије, заливамо, негујемо, прихрањујемо, а онда на терену садимо у канделабре, цветне ваљке, на зелене зидове...
Миц по миц, дошло је и време за паузу када горепоменута заједничка просторија замирише на пржена јаја и шунку, након чега нам, тешка срца и пуног стомака, следи обилазак терена, односно новосадских улица на којима једни косе траву на Булевару Михајла Пупина, други копају рупе за саднице липе, трећи орезују руже, четврти заливају саднице на Булевару ослобођења, пети сеју траву, шести сакупљају суво лишће на Лиману 4...
– Овај посао ме је одувек привлачио јер волим да радим напољу и волим биљке – прича нам Софија Грба, показујући нам како се правилно орезују руже посађене код моста „Дуга”. – Овај посао мора да се воли да би се у њему уживало, а наравно да је важно и с ким радите, да постоји разумевање и договор, као и код куће. Јако је битна слога, па онда и све остало.
И док сагнута чупа коров око ружа које потом орезује, Софија нам прича како на њу и њене колеге суграђани различито реагују.
– Још увек има више добронамерних људи који позитивно гледају на наш посао, али буде ту свашта, сто људи, сто ћуди – вели наша саговорница којој, очито, мало шта може да скине осмех с лица.
Слично је и са Ђорђем Дангубићем (који, додуше, у животу најмање дангуби) с којим смо се дружили на крају Руменачког пута, где му је задужење било да са колегама припреми земљу и посеје траву. Како каже, није реткост наићи на несавесне људе који намерно дођу и ломе саднице, колима газе по тек посејаној трави и слично.
– И онда као да ништа нисмо урадили – тврди Ђорђе који је, како у шали каже, требало да се презива Радић. – Ја сам дете са села, нисам научио да седим и не радим. Али, да, долазим на посао и одлазим кући с осмехом. Дружимо се овде, брзо време прође кроз причу, мало одмараш, мало радиш, има и кад треба запети...
Л. Радловачки
