Фокус изложбе под називом „75 година од ослобођења Новог Сада” је управо на 22. и 23. октобру 1944. године, када је Други батаљон Новосадског партизанског одреда поставио заставу на Градску кућу, чиме је обележен крај окупације града. Та поставка кроз 13 паноа приказује сведочења и сећања ратних команданата Војвођанске бригаде, али и фотографије и остала документа која говоре о том догађају, као и оружје из тог периода.
Четворогодишња окупација Новог Сада и борба његових грађана за слободу праћени су великим губицима у животима и огромном материјалном штетом. Погинуло је више од 550 учесника НОБ-а, од тога у оружаним јединицама 200, у позадини 35, обешених и стрељаних било је 67, убијених на ислеђењу седморо, умрлих у затворима и логорима 239. Приликом уласка окупатора, злогласне рације у јануару 1942. године, у логорима у земљи или ван ње, на принудном раду и мобилисаних, изгубило је живот више од пет хиљада становника Новог Сада свих узраста, оба пола, различитих националности, претежно Срба и Јевреја.
Та суморна статистика говори да је готово сваки десети становник Новог Сада положио живот за слободу свога града и своје земље.
– Како је казао прота Олимпије Поповић, очекивала се можда и освета за све оно што је Нови Сад прошао у току три и по године окупације, међутим, Новосађани су се издигли духом, као и 1918. године, и на изложби видимо сцене тог великог народног славља, које је трајало данима јер је слобода дуго сневана – казао је директор Историјсдког архива Новог сада Петар Ђурђев. – Захваљујући професору др Слободану Бјелици дошли смо до једног важног податка, који нам говори о десанту Дунавске речне флотиле, односно њених маринаца, у подневним часовима 22. октобра 1944. на Нови Сад. Тај десант је предводио један од најинтересантнијих ликова те војне јединице Виктор Андрејевич Калданов. Он је, по сведочењу, с осам својих морнара и пет југословенских добровољаца стигао на пристаниште и на препад напао последње немачке јединице. Они су узели велики ратни плен и стигли у Нови Сад, и рекли да је слобода стигла.
На отварању изложбе своје успомене на ослобођења евоцирао је проф. др Милан Рунић, који је, како нам је објаснио, у време краја Другог светског рата био у 51. тенковској дивизији Црвене армије, а након тога прешао у Девету војвођанску бригаду јер није желео да иде с Русима.
– Све те људе са слика сам знао, а чини ми се да су они заборављени – нагласио је Рунић, и додао да би било добро да се присетимо и битака на Батини, Болманске и Вировитичке јер су у њима, како је рекао, изгинули Војвођани, а данас се о томе слабо говори.
Петар Ђурђев додаје да је један од важних извора и сведочење проте Алимпија Поповића, првог председника месног Народноослободилачког одбора, које детаљно преноси његово сећање о недељи, 22. октобра. По том сведочењу, каже Ђурђев, истог дана су се након 15 часова тукле последње непријатељске јединице, односно око 500 мађарских и 400 немачких војника, те је дошло до минирања моста који је повезивао Бачку и Срем, а након тога је отпочело славље и преузимање власти.
– Тај датум представља прекретницу у историји Новог Сада после сурове окупације која је довела и до великог демографског пада и снажног економског назадовања – нагласио је директор Историјског архива града Новог Сада. – Српска Атина је после Другог светског рата доживела велики напредак и развој и управо због тога узимамо непобитну чињеницу да је слобода донела огроман напредак свима који су живели у граду, а у историји су остале бројне теме и дилеме о томе ко је тачно први ушао у град Нови Сад и управо због тога смо данас исказали сећања војних команданата 18, 12. и 7. војвођанске бригаде, генерала Косте Нађа, као и совјетских извора. Захваљујући истраживањима професора Алексеја Тимофејева, дошли смо до податка да су храбри совјетски морнари ослободили Нови Сад већ 22. октобра. Наиме, Тимофејев пише: „Извиђачка група маринаца Дунавске флотиле под командом искусног диверзанта Виктора Калганова, званог Брада, 22. октобра 1944. ушла је у Нови Сад. Ево како је тај подухват описао капетан бојног брода Аркадиј Свердлов, начелник штаба Дунавске флотиле: ’изненађујуће лако заузели смо дунавски градић Нови-Сад. Тамо је био избачен мањи извиђачки десант – осам маринаца и пет Југословена-добровољаца под командом поручника корвете В. А. Калганова. Заједно с извиђачима се искрцао и сарадник нашег штаба поручник фрегате Г. К. Чепижни. Када су се упознали са ситуацијом, извиђачи су закључили да Немаца има мало и да су они углавном код пристаништа. Маринци су одлучили да нападну. Изненадни јуриш је запањио непријатеља. Преживели Немци пожурили су на чамце и побегли. Оставивши другове Југословене да чувају барже с војном опремом које је оставио непријатељ, маринци су ушли у град. Калганов и Чепижни су се обратили окупљеним грађанима и рекли су им: Град је слободан, фашисти овде више неће доћи’.”
– Често конфузна и временски неуједначена сећања учесника ослобођења не треба превише да нас буне – истиче Ђурђев. – Нови Сад је био пролазна станица у даљем гоњењу непријатеља. Совјетске и наше трупе су се спремале за једну од највећих битака Другог светског рата у току трајања НОБ-а на простору Југославије, Батинску битку. Изнета сведочанства никако не умањују значај борбе и жртве које су борци дали у циљу ослобођења Југославије, тако да нас и данас, после 75 година, подсећају на то колика је цена слободе.
Прота Алимпија Поповића, први председник Месног народно-ослободилачког одбора Новог Сада, се овако присећао 22. октобра 1944. године: „Већ кроз један сат (око 16 часова) почели су пролазити млади партизани у групама по десетак с разноврсним оружјем, углавном су то били мало старији пионири око 15-16 година. Корачали су важно и били озбиљни, кличући слободи и смрт фашизму. У томе је стигао и чика Милан, по кога смо поручили, а нешто касније и Ратко, који нам укратко рече да се ујутро састанемо код дра Моча у 7 сати, па се опрости од нас и оде...
„Играло се и певало (на централном градском тргу) до изнемоглости а играли су и они који су претили да ће зубима клати када дође слобода. Место крваве освете они су раздрагано играли и певали. То и такво весеље је трајало неколико дана. Наједном се зачуше из Главне улице од Владичанског двора поклици и салве од пушака. Наједном преста музика и клицање, а они који су били код Танурyићеве палате и који су први угледали један тенк, сав испреплетан платном и окићен пешкирима, препун младића и девојака, а за овим још један исто тако окићен платном, цвећем и нашом омладином, настао је прави делиријум од одушевљења, среће и радости. Главна улица, цео трг, као и Булевар, био је препун народа. Тенкови су полагано милели да не би кога прегазили, и заокренули у Булевар. Касније сам чуо да су их зауставили пред бифеом у Танурyићевој палати. Ушли су у бифе и, наводно, од силних грљења и љубљења, јер је свако желео да се с тенкистима поздрави и изљуби, ни баћушке нису успели да попију ниједну вотку нити поједу шта им се изнело. Тај дочек заиста ће остати свима – незабораван.”
Изложба се може погледати бесплатно све до 22. новембра радним данима од 7 до 19 часова у Историјском архиву града Новог Сада, Филипа Вишњића 2а. По речима директора те институције Петра Ђурђева, најлепша порука изложбе је у томе што приказана грађа говори о народном слављу које се након ослобођења града догодило.
Генерал Коста Нађ је овако говорио о ослобођењу: „Од наших јединица) у Нови Сад, напуштен од непријатеља, прве су стигле чете Новосадског партизанског одреда: у град су ушле већ у зору 23. октобра, праћене, како смо обавештени, великом поворком раздраганог и одушевљеног народа. Тога дана у град су ушле и неке јединице 12. бригаде, а затим и претходница 75. совјетског корпуса.”
В. Бијелић
