Знајући колико је лекарима и другим медицинским радницима који живе у Карловцима отежано функционисање у таквим околностима, пре свега захваљујући томе што му је и супруга лекар, Малбаша је дошао на идеју да их бесплатно вози до радног места и назад. Истог викенда када је укинут градски саобраћај постарао се да преко своје „Фејсбук” странице и „Инстаграма” понуди медицинарима превоз и већ у понедељак возио је прве здравствене радике у Нови Сад на посао.
Желео сам да им изађем у сусрет и олакшам колико ја то могу, објашњава мотиве за тај свој гест Ратко Малбаша.
Како каже, у почетку није имао заштитну опрему, али су се људи преко друштвених мрежа потрудили да му је набаве.
Испрва сам дневно имао три до четири туре до Новог Сада и назад јер су људи ишли на посао у различито време. Ујутру од пола седам па до полицијског часа. Временом се то мало проредило јер су за раднике који раде у Новом Саду увели јутарњи превоз, вели Малбаша и додаје да су се организовали у складу с том чињеницом, тако да се смањио број тура, а повећао број путника у ауту.
Малбаша каже да је највише тура имао до Клиничког центра Војводине јер их највише тамо ради, затим до Бетаније и оближњег Дома здравља, потом у амбуланту у Змај Огњена Вука. До сада их је највише било између десет и 15.
Углавном су сви захвални, неко то искаже више, неко мање, каже наш саговорник.
Било је случајева да му, додаје, понуде паре, што није прихватао. Њима је било непријатно да их возим џабе, па су хтели да дају за гориво, али нисам пристајао на то. Оно што јесам узимао од њих су рукавице и маске, те дезинфекциона средства јер ми то треба. После сваке вожње морам дезинфиковати и очистити ауто да бих могао да возим. Њима је много значио превоз, а мени не представља неки трошак. Постоји ризик од преноса заразе, али ме испуњава задовољством то што неком могу да помогнем и срећан сам због тога, каже наш саговорник.
Пошто је било потребе да вози и током полицијског сата, Малбаша је од надлежног министарства тражио дозволу за то, али је није добио. Одбили су га без образложења, а његови путници морали су да се сналазе како знају и умеју. Каже да ће наставити да их вози све док не буду имали други начин да стигну на посао.
З. Милосављевић
