Зато, да се одмах подсетимо овог необичног законског акта: „Угарско намесничко веће наређује Новосадском магистрату да алхемичарима забрани свако топљење метала у граду. Предвиђене су и веома строге казне за оне који се и убудуће буду бавили алхемијом“.
И да није било оваквог става царских власти у Новом Саду према алхемијским експериментима, ко зна да ли би, те 1837. године, овде била основана прва приватна школа за гимнастику и мачевалачке вештине.
Оснивач и главни професор ове школе за обучавање новосадских гимназијалаца био је, парадоксално, први српски алхемичар (генијални уметник и непревазиђени авантуриста), Ђорђе Марковић звани Кодер. Као што нам његов германизовани надимак говори (изведен од речи ”мачак”), он је био велики љубитељ неограничене слободе, увек спреман за ”пут под ноге” и смело упознавање нових делова света.
Иначе, Кодер је у простору српског језика током дугих деценија свакодневно #vršio своје необичне експерименте, смишљајући читав један нови, а истовремено традиционални, чудесни речник. Сам је створио скоро па бескрајни хоризонт језичких и лексичких могућности. исказаних у ”Роморанки”, ”Девесиљу”, ”Митологијама”, ”Исконима” и ”Сну грлице”.
Виле, птице, разна митолошка бића, необичне биљке, народне бајалице и мање или више познате историјске личности из светске историје били су органски састојци Кодеровог алхемијског, књижевно-философског ”камена мудрости”.
Па су се тако у речнику српске креативне имагинације преко Ђорђа Кодера појавиле тајанствене речи и маштовите кованице попут плаузине и зизуљака, лужника и игрославца, девесиља и разјасница, плонгалца и канадице, веренца и одоленка, мице и смице...
Он је био најзначајнији претходник и несуђени промотер оне данашње ”измишљене традиције”, коју најбоље репрезентују личности попут Вилијама Батлера Јејтса, Џона Роналда Руела Толкина и Клајва Стејплса Луиса.
Али је Кодер све то започео, рекао бих, прерано и без праве подршке ма са које стране, остајући, нажалост, више егзотични чудак и inayija, него прихваћени просветитељ и добро употребљени учитељ. Несхваћен до самог краја, чак и од стране својих ретких пријатеља (захваљујући којима је ипак мирно провео своје последње дане у Новом Саду, где је и сахрањен).
У сваком случају, једини алхемичар кога смо имали, и то од оне најплеменитије врсте (у књижевности и међу традиционалним стубовима знања), био је управо овај јединствени учењак и полихистор, ерудита и свезналица каквог су ретко имали и много већи и бројнији народи од нашег.
Он је писао, говорио и деловао век и по пре себи сличних ”духовника грађанске културе” у Енглеској, Америци, Румунији, Француској, Норвешкој, Шпанији... нашег времена.
Особена личност, иницирана у сваковрсна знања, велики путник (свуд по Европи, Африци и Азији), полиглота (зналац чак 11 језика), фанатични пешак (ишао на далеке путеве пешке, једном чак до Цариграда), учитељ мачевања и гимнастике двојици синова Кнеза Милоша Обреновића (Милану и Михаилу), обавештајац на тајним дипломатским мисијама... Кодер је остварење својих жеља и све своје алхемичарске идеале пренео у спортско вежбалиште, тренирајући тамо дух и тело својих младих новосадских ученика.
И зато никада не треба заборавити необични историјски прилог који је свом граду и његовим житељима тако несебично подарио њихов сигурно најнеобичнији суграђанин, аскетски смеран и дечачки разигран учитељ мачевања, Ђорђе Марковић Кодер: утемељитељ модерног новосадског спорта.
Драгослав Бокан
