Сада, након петогодишње „изградње”, овај шарени кутак показао се веома интересантним публици, те га увелико излаже на бројним градским базарима и манифестацијама. Како нам је суграђанка открила, њен први сусрет с глином догодио се 2004. године. Након дуге паузе похађала је курс керамике код Тијане Јордановски, која се, игром случаја, у право време доселила из Београда у Нови Сад како би своје знање поделила са полазницима новоотворене школе.
У којој мери је материјал за израду керамичких предмета доступан на домаћем тржишту?
– Основни материјал за кућице које правим јесте глина у различитим бојама, од беле, жуте, браон, до црне, која се печењем трансформише у керамику. Материјала нема у Новом Саду, и иначе у Србији понуда на тржишту је изузетно скромна. Проналазим га углавном у Београду и Сланкамену, код људи који глину увозе из Немачке. Велики је проблем пронаћи материјал, па већина керамичара одлази у Будимпешту и Кечкемет. Понуда у Мађарској је богатија.
Колико овај хоби изискује времена и материјала?
– Посао не изискује толико материјала, колико времена. Не могу тачно ни да одредим време. Прво израђујем кућицу од глине, што обично траје два-три сата, зависи од сложености дела и његове величине. Потом се предмет суши наредна два дана, након чега следи тзв. бисквитно печење на нижој температури. Затим иде на бојење и глазирање, те поново на печење на вишој температури. Дакле, израда једне кућице траје данима. Из тог разлога су цене употребне керамике доста високе. Моје кућице су украсне, те су јефтиније и могу да се купе по цени од 200 до 1.200 динара.
Имате ли у плану проширење понуде?
– Кућице су се показале као најкомерцијалније, односно најдопадљивије и најразумљивије публици. За своју душу, дом и пријатеље правим и керамичке бисте, али их не излажем на базарима. Оне су за ужу публику, те базар није место где могу их да наплатим, већ само да покажем, изложим. Раније јесам, али се дешавало да их оштетим при транспорту, па сам одустала од тога.
Д. Клашња
