Четири генерације смењују се унутар локала црвене фасаде, те је отац садашњег власника Нијата Реџепа, Риза, по коме је посластичарница добила незваничан, али популарнији назив, сада у пензији и време махом проводи испред локала, седећи на својој столици и разговарајући с Футожанима о људима, зимама када је Дунав „ледио” и некадашњем изгледу Футога.
– Мој стриц је први почео да продаје сладолед 1948. године, а затим је отац након завршене школе, 1952. године преузео посао – казао је Нијат Реџеп. – Ми смо приватни локал који се најдуже налази у Футогу, и никада није престао да ради.
Традиција те посластичарнице је дуга, те породични бизнис породице Реџеп траје нешто више од седам деценија. Сладолед је омиљен међу малишанима, а посебни специјалитет је такозвано плаво небо, док старији памте „Звезду” из времена када су били млади и ту долазили на прве састанке, од којих су се многи претворили у дуге, срећне бракове и везе.
О чувености посластичарнице своје породице власник Нијат говори скромно. Осим што нема Футожанина који не зна за сладолед „Код Ризе”, за посластичарницу се чуло и у суседним Бегечу, Ветернику, а укус „Ризиних” сладоледа није стран ни Новосађанима.
– Својевремено сам сладолед продавао с бицикла, док нисам отишао у војску 1985. године – казао је Нијат Реџеп. – Тада сам упознао целе породице – маме, очеве, децу, баке и унуке, све сам знао по имену и презимену, а знао сам и ко где живи.
Новије генерације слабо су познате Нијату, који је казао да су године учиниле своје те, иако препознаје лица, тешко их спаја с именима, мада се још увек сећа своје генерације и њихових домова.
Сладолед се некада паковао у металну кутију – термос и стављао на бицикл, те би се у вожњи викало „Сладолед!” и звонило, након чега су деца истрчавала из кућа. По сећањима старијих мештана, малишани и родитељи памтили су куда и када тачно сладолеџија пролази, па би га спремно дочекивали на улици да купе сладолед, који је некада коштао пет динара.
– Пандемија нам је доста нашкодила послу, па смо на почетку сезоне, када су људи најжељнији сладоледа, имали мало посетилаца, углавном због полицијског часа – објаснио је Нијат. – Упркос томе, нисам отпуштао раднике, а надам се да ће нам ово топло лето надокнадити све што смо изгубили.
Некада су Нијатов стриц и отац кували млеко, а затим сладолед мутили ручно, док се сада, по његовим речима, иако је напредак технологије омогућио једноставнију, краћу и мање захтевну припрему омиљене хладне посластице, сладоледу и даље посвећује највише пажње, те је он увек свеж и направљен с љубављу, а о његовом квалитету највише говоре задовољни мештани и дуга традиција.
Д. Андулајевић
