Важан траг су оставили на пољу архитектуре, просвете, здравства, као и у свету уметности, нарочито театра. Нажалост, дубок, предубок траг оставили су и на страницама црне новосадске хронике.
Инжењер Михиал Стефанович Прихаченко, родом из Харкова, био је за време Великог рата официр у царској војсци. Иако током војне није пуно барута омирисао, будући да је више обављао чиновничке послове, словио је за доброг стрелца, па је због тог умећа својевремено чак био и одликован. Током рата Прихоченко се упознао са младом и лепом Маријом Захновом, тада седамнаестогодишњом девојком, која ће му убрзо постати невенчана жена. У пролеће 1918, док су још били у Русији, родио им се први син, док ће другог добити 1921. у избеглиштву.
По доласку у Нови Сад, Прихаченко је почео да ради као писар, али је плата била бедна, те се примио балалајке у оркестру који је водио капелник Николај Рибаљченко . И док је Михајло Стефанович, да би прехранио породицу, дању пребирао по списима а ноћу свирао у једном петроварадинском ресторану, Марија Захнова је користила његово стално избивање из куће за мало слободнији живот. То ће на крају начути и Прихаченко, по природи врло пргав и напрасит човек, те ће љубоморне сцене бивати све чешће. Почеће и да туче Марију Захнову, али и млађег сина, јер је све више сумњао у то да је несрећни дечак уопште његово дете.
Прихаченко је са породицом становао у Петроварадину у државној згради на углу Јелачићеве и Прерадовићеве улице, старом рабатном здањљу које је памтило и принца Еугена. У истој кући је живео и млади кнез Никола Волконски, у то време на служби у штабу Прве армијске области. Љубоморни инжењер је сумњао да је и наочити кнез походио постељу Марије Захнове те је знао отворено претити да ће га убити. Неколико га је чак пута, наоружан бодежом, чекао у подножју петроварадинског моста, али би се сваки пут, чим би угледао Волконског како се приближава, окретао и журно враћао кући, одустајући од наума да насрне на кнеза.
Мета љубоморних испада био је и сам Рибаљченко, због чега ће капелник на крају избацити Прихаченка из оркестра. И док је Михиал Стефанович можда у случају Волконског био у заблуди, показаће се да је капелник, мада веома ружан, груб и прост човек, заиста био љубавник Марије Захнове. Уосталом, она ће на његов наговор на крају и побећи, најпре у Нови Сад, где се неколико дана крила по хотелима, страхујући од Прихаченкове освете, да би потом у Сремским Карловцима изнајмила квартир, у којем ће је капелник редовно посећивати. У међувремену је и његов руски оркестар напустио Петроварадин, јер је добио ангажман у Винклеровој пивари, угледном локалу у центру Новог Сада, у Улици Краља Александра.
Месеци су пролазили, Прихаченко се како је знао и умео сам старао о деци, а чак је и Волконског оставио на миру. Управо ће кнез касније новинарима испричати да је, заправо, још од рата Прихаченко боловао од сифилиса, те да се временом стање толико погоршавало да му је лекар, који га је прегледао крајем октобра те 1923, дао још свега неколико недеља живота. Биће да је та песимистичка прогноза била окидач за све што ће се потом догодити. Јер, неколико дана касније инжењер је оба своја сина, старијег Владимира и малог Сашу, повео у Суботицу у намери да их преда на чување сиротишту „Колевка”. У „Колевци” су, међутим, задржали само Сашу, па је Прихаченко продужио у Сенту, али је у тамошњем сиротишту владао шарлах, па се с Владимиром морао вратити кући.
Тог страшног 22. новембра 1923. суседи су наводно чули како јецајући грли и љуби сина, а потом су их видели да излазе из куће и упућују се ка Новом Саду. Прихаченко је одвео Владимира у биоскоп, после представе су вечерали у једном ресторану, а пре повратка у Петроварадин били су и у посластичарници. Нешто пре поноћи Михиал Стефанович поново напушта квартир и, одевен у своју руску официрску униформу, прелази у град. Улази у Винклерову пивару, седа за сто у близини Рибаљченковог оркестра, који је у том тренутку свирао песму „Волга, Волга, река дарагаја”, и поручује чашу вина.
Када је оркестар завршио, Прихаченко је од бивших другова затражио да још једном одсвирају исту песму. Рибаљченко је осорно одбио и као да је Прихаченко управо то и чекао. Без речи је устао, из џепова извукао два револвера и отворио паљбу по оркестру. И сваки његов метак биће крвави погодак. После десетог пуцња у оркестарском делу кафане више се нико није мицао. Прешавши погледом преко окрвављених тела, Прихаченко је мирно окренуо ка својим грудима други револвер, испалио куршум и срушио се мртав на под. Паника преплашених гостију пренела се из пиваре на улицу и за неколико минута полиција је била обавештена о покољу.
Прва патрола, која је стигла на место незапамћеног крвопролића, затекла је пред самом капијом пиваре тело седамнаестогодишње Валентине Ткачове. Њу је метак погодио у слепо око и она је са том смроносном раном покушала да изађе на улицу, али се на прагу локала срушила мртва. Мало даље, крај врата пиваре, под једним столом лежао је сав крвав Алексеј Сарматов. Њега је Прихаченко погодио у срце и стомак. У сред дворане, на леђима је лежао капелник Рибаљченко. Њега је један метак погодио у груди, док му је други разнео теме.
Са друге стране стола, крај којег се после крвавог пира срушио суманути убица, пронађен је Георгије Сисојев. Један метак га је погодио у пупак, други у главу и он је пао заједно са столицом, још увек држећи у рукама балалајку. Поред самог келнераја лежала је на поду Катарина Кољескинова, коју је Прихаченков хитац погодио у врат. Од целог оркестра у животу су остали само Борис Ткачов, брат убијене Валентине, који је рањен у лакат, те ће му сутрадан, због тровања крви, рука бити одсечена. И контрабасиста Николај Некрасов, који се, чим је пуцњава почела, стиснуо иза великог инструмента и није устајао све док није дошла полиција.
Нажалост, сабирањем мртвих и рањених у Винклеровој пивари та се крвава ноћ неће завршити. Након што ће контрабасиста Некрасов, пошто што је мало дошао себи, полицији открити идентитет убице, патрола се упутила у Прихаченков стан. Врата су била закључана и, кад су провалили у квартир, на кревету су затекли Владимирово беживотно тело. Крај њега је била крпа која је мирисала на хлороформ, али и без потврде судског лекара било је јасно да је несрећног дечака отац задавио. Сва тела жртава Михиала Стефановича однета су на обдукцију, која ће показати да је седамнаестогодишња Валентина Ткачова била у петом месецу трудноће. Валентинина беба била је седма жртва љубоморног инжењера.
Мирослав Стајић
