Прве бункере у Новом Саду саградила је Аустроугарска за време Првог светског рата, док их је највећи број за време Другог светског рата изградила Војска Краљевине Југославије, али и окупационих снага Немачке, док је и након рата одређен број изградила Југословенска народна армија због могућег сукоба са СССР. Највише их је било око војних објеката, али и мостова, пруга и слично, док се поприличан број и данас налази на обали Дунава.
Заштићени су само они бункери који се налазе у оквиру просторно културно-историјске целине Петроварадинске тврђаве, док су остали препуштени зубу времену и пропадају. Завод за заштиту споменика културе није надлежан за ове војне објекте и још није познато ко је одговоран за њихово одржавање и да ли такво предузеће уопште постоји.
– Највише бункера има на десној обали Дунава на Петроварадинској тврђави. Само уз Каменички пут до Транџамента има их десетак који се могу препознати – рекао је за „Дневник” Новосађанин који се бави истраживањем војне архитектуре у Новом Саду Ненад Шегуљев. – Ипак, мислим да није баш паметно улазити у њих јер су због неодржавања често пуни змија, а ту је и опсаност од урушавања.
Шегуљев каже и да је војна архитектура 20. века специфична, али и да она представља део историјског и архитектонског наслеђа коју у неком одређеном подручју треба препознати као споменик који треба сачувати и ставити под одређен степен заштите. Тако да и ове војне бункере, који су некад представљали линију одбране многим војскама, треба сачувати као историјске споменике из Првог и Другог светског рата.
Б. Гуран
