Браћа Бег, Анђелко и Андреј, започели су давне 1948. године ковачки и оштрачки занат, да би се Андреј 1955. године одвојио и отворио самосталну радњу у Бачкој Паланци.
Њему је велика помоћ био син, који се такође зове Андреј, а који је још од малих ногу радио и поред њега се учио занату. Као и сваки почетак, и његов је био претежак и пун изазова, којима је успео да одговори те 1970. године долази у Нови Сад.
Да би купио радњу у пасажу Јеврејске 17, која је и даље на том месту, отац Андреј Бег био је приморан на то да прода све што је имао у Бачкој Паланци.
На истој адреси екипа „Дневника” затекла је сина Андреја и двојицу запослених Новосађана у радној атмосфери и уређеној радионици. Зид, осим безброј кључева, красе фотографије на којима је отац Андреј са сином Андрејем, који је, силом прилика, 1982. године напустио факултет и дошао да ради и усавршава занат.
Како наводи за наш лист, имао је среће јер је занат учио током детињства и младости, када је на такав начин радо зарађивао свој џепарац. Уз помоћ талента, воље, труда, околности и помоћи мајстора из целог региона, Андреј је ширио своје способности и прешао на друге занате те данас Новосађани у радњу „Бег” долазе ради оштрења и сервисирања алата, израде кључева и печата, гравирања и кључарства.
– Ми смо радили производњу, а мој тата је био мајстор, он је изучио и ковачки и оштрачки занат, што је било заиста мукотрпно – каже Андреј. – Када кажем помоћ других мајстора, мислим на кодекс старих мајстора, који је подразумевао помоћ у било којој ситуацији. На пример, ја сам био дете мајстора, због чега сам у Словенији или у било којем граду у Хрватској могао само да се представим и кажем шта ми је потребно. И то би било решено јер сам био син мајстора. Тако је и код мене: који год колега да ми дође у Нови Сад – све му је решено. Такав кодекс поштовања код неких и даље траје, али се код неких, нажалост, почео мењати када је дошло ово време бизниса које са собом носи лагање и друге нечасне поступке.
У радњу „Бег” у Јеврејској улици Новосађани најчешће долазе кад изгубе кључеве, али и због оштрења, које им је, како Андреј каже, скупо, иако није мењао цену од 2013. године. Упркос томе, Андреј наводи да се занат цени и да ће бити све цењенији јер је мајстора све мање.
– Проблематика у мом занату је производња маказа, ножева и тих алата толико лошег квалитета да се то не исплати ни оштрити – истиче Андреј, и додаје да се веома често дешава да одбије муштерије због тога. – Људи за 10-20 евра купе пет ножева, све с кофером и дашчицом, а то нема везе с ножевима. Ножеве које смо направили када сам био мали и дан-данас користим, и то је квалитет.
Осим оштрења и израде кључева, Андреј израђује и кодиране кључеве, на које муштерије чекају само неколико минута. Због те могућности, он у појединим ситуацијама не мора више да иде на терен и да раставља браве него је само потребно унети одговарајући кôд, који имају због лиценце које поседују. Из тог разлога, он наводи да је механика заустављена те да се убацила електроника коју познаје јер је похађао Електротехничку школу.
Замало несвесно учествовао у пљачки
Осим поменутих заната, Андреј има сертификат за откључавање закључаних врата у случају незгодних ситуација, које се, како наш саговорник наводи, често дешавају и нашим суграђанима. Он се својевремено, осим отварања аутомобила, бавио и отварањем станова, што је, сплетом несрећних околности и лоших људи, престао да ради. Он је за наш лист открио да је један од најгорих догађаја, који је уједно и пресудио том послу, био дан када га је један човек позвао да брзо отвори врата да би узео најосновније ствари за брата који је због инфаркта завршио у болници. Када је Андреј отворио врата, господин је ушао у стан те се наш саговорник вратио мењању браве. У том тренутку изашла је комшиница која га је упитала шта ради, а при том рекла да тамо не живи нико, након чега је господин, илити лопов, ударио Андреја и побегао. Срећом, није ништа украо. Слична ситуација се десила и при мењању браве на једном аутомобилу, када је при завршетку трочасовног рада Андреј дознао да човек који му је рекао да је изгубио кључеве није власник тог аута. Након тога, Андреј је пооштрио мере и контролу пре него што „отвори” нечији ауто.
– На све то, потребно је још бити и добар трговац, јер без тога ништа не вреди, као и срећа у животу, а занат оштрења ми се уопште не исплати, то радим само из поштовања према оцу – истиче Андреј, и додаје да би од оштрења могао да живи, али не и да има раднике. – Оштрење је рудник, радиш од јутра до мрака, а нико не цени тај занат и зато изумире. Данас можемо да направимо кључ помоћу кодова за само неколико минута и испаднеш као мајстор неки. То је жалосно. Ја знам шта је занат, а шта је посао, али шта вреди када то нико не цени и када људи немају пара па им је све скупо.
Данас Новосађани у радњу „Бег” долазе ради оштрења и сервисирања алата, израде кључева и печата, гравирања и кључарства
Андреј Бег је наставио занат свог оца, а иза Андреја стоје два сина који су у Новом Саду на својим факултетима били проглашени најбољим студентима, али који су због бољих могућности отишла у иностранство. Упркос томе, Андреј не брине јер има дугогодишње раднике, Зорана Збућновића и Роберта Месароша, којима верује и које назива својом десном руком, а који ће можда и наставити да негују занате који полако изумиру и оне нове који их замењују.
К. Ивковић Ивандекић
