Користиће се све просторије, ходници и двориште, а уколико се било где буде дешавало нешто што му је интересантно, оно ће без посебне дозволе моћи да се придружи осталима, будући да ће васпитачи познавати сваког малишана, и обрнуто.
– Споља гледано, активности су исте, али су позиције васпитача, родитеља и малишана другачије, у смислу да се одричемо улоге вођа и више ослушкујемо дечја интересовања, допуштајући им да бирају наредне кораке како би дошли до одговора – каже васпитачица Весна Вучковић. – Од тога да ли је одговор тачан битнији је процес доласка до њега, што представља највећу промену у предшколском систему. То значи да не исправљамо њихово виђење света, него га заједно с њима проверавамо истраживањем у реалном контексту, то јест у локалној заједници. У зависности од теме, извори су нам родитељи, књиге, интернет или представници неке професије.
Она нам је нове основе објаснила на примеру како су деца научила шта је писмо или пакет, шта адреса и шта ради поштар, а да притом нису користила ниједно очигледно средство.
– Њихова првобитна претпоставка била је да треба узети кутију, ставити унутра писмо за поштара с упутством шта да купи и оставити је испред врата. Ми смо то и урадили. Сутрадан нас је пакет сачекао на истом месту, па су закључили да то тако не иде и да морају питати поштара шта да раде. Како да га нађемо? Међу њиховим разним одговорима био је и тај да он вози жути комби, па смо одлучили да га потражимо на улици. Убрзо смо угледали два паркирана возила ДХЛ-а, чији су им запослени рекли да поклоне купује Деда Мраз, а да их они само разносе, и објаснили шта треба да учине. Оно што су сазнали за њих је имало сврху па учење није било пуко памћење информација. А када им је Деда Мраз дошао у посету с поклонима, потврдио је њихову теорију како се упућује свака врста пошиљке – додала је она.
Како тврди наша саговорница, вештине које предшколци тако стичу права су припрема за будућност.
– Кад крене у школу, дете треба да буде радознало, отворено, да процењује, да има критичко мишљење. Само оно што осети, проживи и види моћи ће да примени у другим ситуацијама. Такве особине нам требају за човека 21. века – додаје она. – Више се не бавимо готовим знањима и давањем информација. Настојимо да се ослободимо улоге свезнајућих. Гледамо на дете као на компетентно биће, не какво ће бити, већ какво је сада.
Ни родитељ више није само корисник услуга већ партнер јер заједно с васпитачима користи право да учествује у образовању свог детета, нудећи ресурсе којима располаже. Будући да је оно што учини видљиво, осећа велику сатисфакцију, те су досадашње реакције, тврди Весна Вучковић, више него позитивне, додајући да је за „Весели вртић” везана и лепа прича о посебној сарадњи с мамама и татама.
– Као део УНИЦЕФ-овог пројекта „Партнерски за образовање” за целу Србију, формирали смо Клуб родитеља и васпитача „Весели вртић”, у оквиру којег уживају своја права да креирају активности, с тим што је фокус на цео вртић, а не на једну групу – објаснила је наша саговорница. – Досад смо реализовали радионицу о безбедности деце на интернету, посету Друштва љубитеља музике „Дружицирање”, новогодишњи вашар и направили сајт Клуба. По њиховом предлогу, у плану су предавања на тему инклузије, здраве исхране и екологије, те учење циркуских вештина и аикидоа. Родитељи су такође промотери Клуба, позивајући тако и друге да се укључе, што је ипак другачије него кад то учини васпитач.
Уз обуке започете прошлог лета, васпитачима су доста значиле стручне књиге, чланци и истраживања која су претходила писању основа пројекта, али и колеге с којима размењују искуства и сазнања.
– Још увек смо у процесу учења и испробавања оног што смо на едукацијама чули – каже Весна Вучковић. – Као што и деци говоримо, грешка је прилика за учење. Једни другима смо евалуатори, што је логично јер ће мој пропуст пре приметити колегиница него ја док радим. Освешћујемо начине комуникације који су се утемељили у нама након толико година радног искуства. Потребан је период транзиције од годину или две да бисмо се оснажили толико да будемо у сваком тренутку сигурни у то да је наш потез промишљен и у функцији односа и вредности које програм налаже.
Тешко јесте, али уживам у овоме јер ме враћа у детињство, када се учило уз игру и истраживање - наводи главна васпитачица Јасна Ивановић. – И ми сада с децом много боравимо напољу, у свим временским условима, јер нема лошег времена, него лоше обученог детета.
Као пример она наводи потрагу за Деда Мразом, током које су, бројећи све до Спенса нацртане и направљене деке који носе поклоне, вежбали математику, али и уочавање.
– У оквиру те активности малишани су се на енглеском дружили с мамом која им је причала о новогодишњим празницима, а када нам је Деда Мраз дошао у собу с поклонима, имали су прилику да испитају побуђене сумње у то да ли је стваран. Након што им је одговорио на сва питања, закључили су да постоји и тако добили чаролију која им је још потребна у овом узрасту. Њихова истина је тог тренутка била таква и ми смо је, наравно, прихватили.
С. Милачић
