Међу њима су разне слике, гоблени, беyеви, ташне, лампе, посуде, телефони, ваге, млинови, пегле... које је Драган Комненић проналазио по селима у целој Србији.
– Скупљао сам 20-30 година, а кад сам видео да има пара у томе, почео сам и да продајем – каже наш домаћин, који је љубитељима оваквих старина већ увелико познат, а нарочито редовним посетиоцима Најлон пијаце. – Проналазио сам ствари по селима, старим таванима, а нешто сам и купио, „пребијем” преко посла, јер се бавим керамиком. Има заинтересованих, сваки дан се нешто шаље. Узимају људи за салаше, за старе кафанице, пекаре, а има и оних који купе као сувенир, па однесу за Немачку, Аустрију...
Више од 3.000 разноразних примерака који препричавају нашу историју тренутно су наслагани у Старинарници, као и у још две помоћне просторије. Али кад год син нешто и прода из радње, Драган одмах примети да то и недостаје.
– Најдражи су ми предмети који су ми код куће и њих не продајем. Иначе су највише цене око 100 евра, старе машине, сингерице, гоблени, слике... – појашњава Комненић, додајући да неке ствари имају и много већу вредност од реалне, па тако неке прода за 20 уместо за 100 евра.
Премда је почело као хоби, сада је прерасло у мини-бизнис од ког може солидно да се живи. Међутим, како су керамичари данас једни од најтраженијих занатлија, највећи је изазов изборити се на тржишту од оних који раде на црно, па „побијају” цену онима који имају пријављену фирму.
Текст и фото: Л. Радловачки
