На њему се, по њеним речима, кроз различите радионице, али и етно-фестивале окупљају љубитељи салаша, али и произвођачи домаћег сапуна, хеклераја и других рукотворина. Већ 27. октобра ће се неки од њих представити кроз тему „Укус традиције и салаша”, а сви који дођу на Плави салаш моћи ће тада да пробају салашарску трпезу, погледају модну ревију хаљина с везом, декупаж радове и слично.
– Идеја је да салаш ради преко Удружења, а чланарина је 200 динара месечно, мада се трудимо да фестивал финансирамо преко спонзора – прича Драгана Васић. – Има нас двадесетак. У Удружењу нису само мештани Ченеја већ су ту и неки моји познаници из Новог Сада и Београда. Тешко је укључити цео Ченеј. Људи баш и не схватају значај сеоског туризма, а ја не промовишем само то. Највећи допринос од салаша има локална заједница јер она добија својеврстан бренд, а Нови Сад, уз то, и промоцију града. На тај начин можемо анимирати младе и странце, а не треба заборавити да култура није само у граду већ и на селу.
По речима наше саговорнице, салаш би требало да буде место окупљања, и то не само чланова Удружења већ и туриста, посебно страних. Међутим, највећи проблем за спровођење идеја у дело је инфраструктура, каже Драгана.
– Већ десет година не могу да добијем 1.000 метара туцаника па је салаш веома недоступан кад падне киша или снег – казала је Драгана додајући да има и проблема са струјом, што, такође, успорава цео процес даљег напредовања Удружења. – Обећали су ми да ће се тај проблем решити. Најпре бих болела да све то решим па онда да доводим групе туриста. Могу да позовем посетиоце на ручак, доведем тамбураше, па чак и обезбедим смешај јер авантуристима није проблем да се купају у лавору. Све то може, али желим да људи имају избор, да одаберу оно што они желе овде. То је фантастична локација, одавде се најбоље види Фрушка гора и светла Новог Сада.
Драгана је идеју за оснивање удружења добила увидевши све већи значај сеоског туризма, али и због тога што је као власница туристичке агенције организовала различите туре за обилазак војвођанских салаша, којима је, како каже, одушевљеним туристима нудила доживљај, а не „зидове хотелске собе”. Жеља јој је била да подсети људе на то како се на салашима некада живело и радило, али и промовише потенцијал који они имају за српски туризам.
В. Бијелић
Пројекат „Приградска насеља Новог Садд” је суфинансиран од Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
