– Наступао сам и у Санкт Петербургу, Луксембургу и, наравно, родном Келну, где сам 1985. основао данас познати „Кончерто Келн”, а пре 16 година „Л‘арте дел мондо” и на турнејама по Европи, Северној и Латинској Америци „Уметност света” проносимо планетом. Но, позив из Новог Сада узбудио ме је посебно. Силно би се радовала моја мама, рођена Новосађанка, да може чути како сам позван у град њеног детињства и младости, који јој је пружио много радости и патње.
На крају Другог светског рата, Немци, одрасли, жене и деца, који су овде остали сматрајући Нови Сад и равницу својом домовином, допали су у логоре. Грађанској, радишној и имућној породици Бухмилер конфискована је имовина, четрнаестогодишња Магдалена с породицом одведена је у сабирни центар на новосадском Сајмишту, а потом у касарну Морнарице на Дунавцу.
– Последњи пут је видела свог оца Јохана кад је одведен у Сремску Митровицу – наставља хер Ерхард. – После четири године тамновања, тек пунолетна, крајем 1948. пуштена је на слободу. У логору је упознала Амадеуса, музичара-аматера, који је свирао у Друштву пријатеља музике, из којег је касније израсла Новосадска филхармонија, па понекад говорим да је мој отац оснивач. Многи мисле да историју њиховог народа чине сеобе, а заправо, историја човечанства су сеобе, протеривање, мукотрпан рад, глад, смрти, рађања и неминовни напредак. И судбина моје породице је таква. Мама и тата су се венчали у Новом Саду 1950. Две године касније рођен је мој старији брат Амадеус, убрзо се породица сели у Келн, где је тата завршио Економски факултет и постао финансијски инспектор, а ја се родио 1956.
Он наставља причу:
– Лане смо били заједно у Синагоги. Ја сам дириговао, виолину је свирао млађи брат Мартин, а у публици седела рођена браћа Амадеус и Бернд, те брат од ујака Карло Бухмилер. Недостајале је моја мајка, преминула 2014. у Немачкој. С тог простора наши преци су пре више од два века пошли и временом стигли на територију данашње Војводине – прича маестро, чији је брат Карло, Новосађанин, заслужан за окупљање фамилије.
Покушавајући да врати конфисковано имање, три године је копао по црквеним књигама и набављао факсимиле докумената из архива више европских земаља. Швапски педантно, скупио је огромну грађу, чак и од рођака из Америке. Поводом 230 година досељавања Бухмилерових у јужну Угарску, тихи, скромни Карло, направио је фасцинантну монографију, штампану на специјалном папиру пресвученом казелином, што јој даје порцелански изглед, чаробну патину и отмен дух. На крају књиге је породично стабло, од беле пчеле Јохана Бухмилера, крштеног 1621. до Ање и Нине Бухмилер, рођених 2008. Посебно триста фотографија сведочи о историји породице. У центру најстаријег, стогодишњег фотоса, моћни бик, с роговима какве је на својим сликама забележио познати сликар Милан Керац. С леве и десне стране голобради младићи, месарски помоћници с дугим белим кецељама, за које је заденут робустни алат њиховог посла. Лево Игнац Бухмилер, вешти занатлија и домаћин којим се породица поноси.
Већину фотографија снимио је Карлов отац, кад је из Будима донео апарат да бележи породичне тренутке. Има ту и дечака у тричетврт панталонама с хознтрегерима и пластичном пушком, господе с лептир машном, лулом и халбцилиндром. На некима су девојчице и девојке у шлингованим, чипканим хаљинама, госпође у костимима од скупих материјала купљених у Бечу и шивених по последњој моди. Плавуше, бринете и седе госпође с локнама ондулираним код фризера на главној улици. Скупоцену књигу је Карло објавио у 30 примерака. Један је послат у Музеј Дунавских Шваба у Улму, а остали рођацима расутим широм света.
– И ја сам добио ту породичну библију, која нас је понукала да се упознамо. Наши новосадски рођаци били су код нас у Немачкој, а ми дошли овамо. Моја мути није доживела да види монографију, нити да ме њен родни град позове, али је шест месеци пре смрти добила судско решење чекано седам дугих деценија. По закону је рехабилитована, а одлука Комисије за конфискацију је поништена, мада кућа, плац и радња породици још нису враћени – констатује мирно маестро, који заразним оптимизмом, ентузијазмом и космополитизмом плени не само колеге музичаре и публику.
Јелена Стаменковић
