Један од начина да се моћ једне од најдужих европских река доживи управо је катамаран „Пливајуће острво”, који сваког дана у оквиру туристичке понуде „Дунавски рафтинг” прима туристе и све Новосађане и у 19 часова креће с Рибарског острва. Уз пријатну атмосферу, љубазно особље, врсног капетана, хладно пиће и лагани блуз који се чује у позадини, пловидба од два сата пролети за трен.
Катамаран који креће с Рибарца, наставља разгледањем Шодроша и Каменичке аде, плови ка „Новосадској капији”, тачки с које сви који из европских градова ка нашем граду плове низводно, први пут могу да виде Мост слободе и „улаз” у Нови Сад. И баш ту, пред Раковачким Дунавцем, када се угасе мотори „Пливајућег острва” и док се дан полако гаси, а звуке блуза повремено прикадају немирни речни таласи, Дунав је окупан најлепшим сунчевим бојама. Мук. Тишина.
– Овде је залазак сунца некако другачији и одакле год да га посматрате, увек је диван, а боје су готово другачије него код нас, моћне су и импресивне – каже Кристијан Арделијан из Калифорније и закључује да му се чини да је „наше” сунце некако ближе него у граду Палм Спрингс из којег је дошао.
О томе да је залазак сунца на Дунаву најлепши, уз занимљиве приче и легенде веселој посади казује и сам капетан катамарана и оснивач „Дунавског рафтинга” Александар Ћирић Ћира. Он за „Дневник” каже да је део Дунава који протиче кроз Србију један од најлепших.
– Дунав је тако близу, а тако далеко од Новосађана, нас овде нема, ми долазимо на реку тек кад су велике врућине и покушавамо да нам она замени море, а то се никако не може поредити – прича нам Ћира. – Море је море, а Дунав је Дунав. Али... Дунав има оно богатство које море нема. Он осцилује током године четири-пет метара па је обала и природа сваке недеље другачија. Најлепши месеци на Дунаву су септембар, октобар и новембар, тад на реци нема никог. Све ожути, ма, прелепо је!
Током пловидбе Ћира својим путницима прича о потонулом броду који се налази на мистичном дунавском дну, али и обалама које га окружују. Сви они веома су заинтересовани да чују оно што о Дунаву нису знали. Чак и странци који не говоре српски ћуте и посвећено слушају Ћиру. Чини се као да све о чему прича разумеју. Ваљда је то моћ реке која умирује и, многи би рекли, лечи.
Новосађанка Јелена Роквић је стални гост на катамарану, а како каже, жао јој је што таквих садржаја нема више у Новом Саду.
– Ми немамо решено питање речног туризма, који имају сви градови уз реке, а поготово уз Дунав, а Нови Сад има два-три сплава на којима може да се седи, слуша музика и пије пиће и ништа посебно не може да се види – наглашава Јелена Роквић. – Вожња катамараном ипак јесте доживљај. Најлепши је осећај самог Дунава и смирености. Те неке ширине. Ми који живимо и радимо у граду, стално смо у некој брзини, а овде мозак може да се одмори. Након што сунце зађе, вожња се наставља уз окрет и пловидбу сремском обалом ка Новом Саду. А онда, пред сам сумрак, док се дан пред посадом гаси, светла Петроварадинске тврђаве и Моста слободе која из даљине обасјавају и пресецају Дунав, чине да Нови Сад изгледа тако свечано и европски, а опет, тако наш и тако смирен. Уз звуке Балашевића, ова вожња се завршава, уз наговештај да се поновни сусрет с нашим Дунавом и „Пливајућим острвом” подразумева.
В. Бијелић
