“ Уз респект за Алојзија Степинца и министра Анушића, веома је тешко утврдити којим језиком говори камење. Оно најчешће ћути и не изјашњава се о свом језику. Штета што исказ министра Анушића није стигао раније па да пописни лист у Црној Гори обухвати стење и камење, да се изјасни о вероисповести, националности и језику којим говори. Ипак, министар Анушић, драговољни учесник крвавог грађанског рата, сагласиће се са чињеницом да је за нијансу важније од тога којим језиком говори камење, којим језиком говоре грађани Боке, људи који на том прекрасном камењу живе. Ускоро ће јавност, па и министар Анушић о томе имати прелиминарна сазнања и неће му бити ни мало по вољи кад увиди да већина становника Боке говори омраженим и злим српским језиком који је узгред буди речено невероватно сличан хрватском језику, а неки циници чак богохуле да је реч о једном те истом језику. Ипак, грађани Боке доминатно говоре српским језиком и за разлику од Анушићевог камења та се ствар да утврдити и биће ускоро белодана читавој јавности! Такође, министар Анушић, иначе велики фан Марка Перковића Томпсона који љупко поручује суседима „стићи ће вас наша рука и у Србији…“ наљутио се на свог колегу министра Краповића због његовог става о броду „Јадран“. Да ствари сведемо на факте, проблем је у једној историјској реликвији која се стицајем околности нашла на тлу Црне Горе током распада Југославије који је био део сценарија „тисућљетњег сна Хрвата о неовисној држави“ како је говорио др Туђман, а није проблем што је из две Југославије, мада увек непогрешиво на негативној и губитничкој страни, Хрватска изнела готово целу Јадранску обалу са југословенске стране. Циници би рекли да је Анушић обрнуо игрицу. Уместо да се отвори дебата како је Хрватској припао лавовски део обале и то после језивих злочина ендехазије и директног савезништва са Хитлером, сада ћемо млатити празну сламу о једном броду који служи у школске сврхе. Министар Краповић показао је достојанство и државнички и политички нерв и ноншалантно одбацио могућност да Црна Гора буде уцењивана и понижавана на чему му треба одати признање. У ЕУ се може ући уздигнута чела, али и као крпа или трања без остатака достојанства и суверенитета. Погледајмо пример Србије. Понуда гласи – можда ћемо вас припустити у ЕУ, једног дана, ако се одрекнете једне своје покрајине! Кипар је, на пример ушао у ЕУ са својим „турским“ делом и све је у реду. Замислите да је неко рекао Хрватској – уђите у ЕУ али се одреците Like, Кордуна или Баније или да неко каже Црној Гори, уђите, али се одреците Боке или Малесије, Улциња и Бара! Такође, министар Краповић правилно резонује и када је по среди плоча у Морињу чији текст дакако не одговара истини јер у крвавом распаду Југославије нема невиних и не постоји један агресор са једне стране, те жртве са друге стране, већ се водио грађански и братоубилачки рат који једном треба да заувек окончамо, окренемо се миру, добросуседској сарадњи и културној размени!
Војвођанске вести
