Последњих 30 година из прве руке сведочим о политичким приликама у Србији. Двадесет година сам био хроничар српског пропадања. У последњих 10 година сведочим о развоју Србије. Тај развој неће да виде само они који би се обрадовали кад би нам Запад увео нове санкције. Који навијају за то да немачка министарка спољних послова примора Србију да раскине сарадњу с Русијом. Чији је животни сан да Србија призна независност Косова. Који лежу и устају са жељом да затворимо све руднике угља и угасимо све термоелекране и укинемо субвенције за стране инвеститоре.
Нико од заговорника тих економских и политичких бесмислица не нуди разумно објашњење на који начин би то помогло грађанима Србије. Одговор је једноставан, зато што користи за грађане нема, али има за креаторе тог самоубилачког пројекта. Укидање субвенција страним инвеститорима, рекао би амерички пионир борбе за слободу грађана Хенри Дејвид Торо, омогућило би домаћим тајкунима да се поново обогате на грбачи грађана. Као што су до 2012. године добијали све повластице да би уништавали и затварали фабрике, тако би и сада добијали субвенције не да подигну плате радницима, већ да дођу до огромног профита који не могу да остваре самостално, у конкурентној тржишној утакмици. Дакле, укидање субвенција страним инвститорима и њихово преусмеравање на домаће привреднике, директно би довело до пада плата и осиромашења радника.
Али, ово није текст о политичким промашајима опозиције, због којих ће бити разочарани изборним резултатом 3. априла, ово је текст о брзој прузи Нови Сад - Београд. О њеном значају за грађане Новог Сада, Петроварадина, Сремских Карловаца, Чортановаца, Инђије, Бешке, Старе и Нове Пазове, Земуна, Батајнице и Београда.
Изградња брзе пруге за возове који ће ићи брзинама од 200 километара на сат један је од најважнијих догађаја у 328 година дугој историји града. Важнији од дана када је 1883. године, само 14 година након спајања Унион пацифик пруге и Централнопацифичке пруге, отворена пруга Нови Сад - Земун. С једном битном разликом: Америка је од тада постала најмоћнија, а Србија је захвљујући лошим политичарима до 2012. била међу најзаосталијим економијама света. Брза пруга је доказ да се враћамо у друштво успешних. То је разлог више да Нови Сад њеном отварању приступи са јачом фасцинацијом него пре 139 година, када је прошао први воз.
Два су разлога. Први је што је Србија успела да докаже да има снагу и капацитет да се подигне из понора пропасти, да разуме своје недостатке и претвори их у потенцијале и да се по расту инвестиција и БДП-а приближи западноевропским земаљама. Мукотрпно путовање од неколико сати сада је постало комфорна вожња од само 36 минута. Други разлог је још важнији. У обреновићевској Србији, пруга је била траса за одлазак наших људи у свет. Начин да се оде из неразвијене, ратовима и патњама намучене Србије. Пруга данас има обрнуту функцију. Она представља мост за повратак наших људи из света. Многи, који су у време ДОС-а због лоших економских перспектива, сиромаштва и небриге државе отишли у печалбу, пругу виде као доказ да се ствари мењају и подстицај да се врате. Уједно, то је добра информација за стране туристе и стране путнике. Србија више није балканска забит у којој се због рупа у друмовима остаје без бубрега, точкова и амортизера, нити у којој преступна година долази чешће од редовних возова.
Пруга не представља само збир бетонских прагова, челичних шина и ексера. Нити прости збир минута за прелазак неке раздаљине. Брза пруга представља модел новог размишљања. Нову парадигму српске политике. И српске економије. Нови подстрек за даљи развој иновативности. Брза пруга мења динамику времена и простора. Она је моћан инструмент развоја, напретка и тријумфа посвећености бољим приликама за живот. И није се само Београд сусрео са Новим Садом. Србија је начинила корак ка адекватном повезању са развијеним светом. Та веза биће потпуна када се заврши пруга Суботица - Нови Сад.
Друштво спектакла, време брзих вести, интернета и телевизије, настојаће да неправедно скрајне данашње грађевинаре на споредне странице историје. Постојаће људи који ће тврдити да пруга не постоји. Да је она измишљотина Вучићеве прогапанде и Вучићевих медија. То није минус за пругу, него за њих. Они су закључали себе у једну врсту добровољног изгнанства у ком срећу мало или нимало људи, читају само вести које одговарају њиховим предубеђењима и њиховим тумачењима стварности. Они заборављају да вести настају тако што се фокус ставља на једне чињенице, док се други факти запостављају, и да су пруга и брзи возови ту без обзира на њихово мишљење. Без обзира на њихову тврдоглаву одбојност према чињеницама.
Постојаће неки који ће тврдити да то с пругом није бог зна шта. Да брза пруга у 21. веку није неко специјално достигнуће. И никад више неће погрешити. Никад се више неће огрешити о чињенице. То можда није догађај за Велику Британију, Швајцарску, или Јапан. Али за Србију је то равно чуду. До пре само пет година путовали смо брзином од 26 километара на сат. Раздаљину од 120 километара прелазили смо за три и по сата. На Интернету постоје и подаци да је просечна брзина била 42 километра. Чак и у том случају смо путовали 2,2 сата. Сада ће најдуже путовање трајати 50 минута. То је уштеда од сат и по само у једном правцу. У оба правца цела три сата. За 10 месеци 30, а за 100 месеци, или осам година, целих 300 сати уштеде. Добићемо додатних 12,5 дана живота, које смо раније губили на путовање.
Новосађани ће до Београда стизати за исто време које им је сада потребно да стигну до Футога, Каћа, Ченеја, или Петловог салаша. Дакле, моћи ће са породицом да за пола сата стигну на концерт, позоришну представу, књижевно вече, вечеру, на пословни састанак, и врате се кући. Без нервозе. Без стреса од вожње, потраге за паркингом.
Очигледно је, новој прузи није потребно признање критичара да би постојала. Она говори сама за себе. Она је самостални портпарол која несумњивим речником саопштава истините податке о вредности пројекта. И то не само у новцу. Већ о корисности пруге за људе. Без људи, без њихове добробити пруга је само празан скуп металних шина, бетонских прагова, шрафова и стубова с електричном енергијом. Новосађани, Петроварадинци, Карловчани, житељи Чортановаца, Инђијци, Бешчани, Земунци, Београђани, они прузи дају вредност, јер су поново добили своје време назад. Добили су део живота, исказан у јединицама времена, који им је био одузет неулагањем и небригом.
Пројекте попут брзе пруге подржао бих и хвалио увек. Али, није било прилике. Нико се није сетио. Нико није урадио. Нико није схватао да је то важно. А још мање желео да се потруди да уради то што је важно. Уместо тога радили су само оно што је важно за њих. Уништавали су привреду, државу, грађане, кроз комбинацију најразличитијих техника крађе пара, мита, корупције и тајкунизације. Док су западноевропске земље осамдесетих и деведесегих година прошлог века градиле брзе пруге, ми смо уништавали своју привреду.
Грађани између 40 и 70 година, због свих разочарања и свих политичких превара, били су изгубили сваку наду да може бити боље. Нове генерације нису заинтересоване за традиционалне видове транспорта. Они живе у екранима својих лаптопова, паметних телефона и таблета. Користе такси или кар го превоз. Воза, као превозног средства могу да се сећају само као крајње негативног искуства, равног хорору.
Онда су разочарани добили прилику да буду враћени у фокус интересовања државе. Да би Србија постала конкурентна и интересантна инвеститорима, нова индустријализација захтевала је убрзавање свих врста транспорта. Људи, роба и услуга.
Данас када је цео посао завршен изгледа да је то било једноставно. Али, када се помисли на количину камена која је морала бити донета да би се направила подлога за шине, количине земље које су морала бити ископане да се изграде тунели, маса бетона уграђеног у тунеле и вијадукте, стотине и стотине хиљада тона шина и металних шрафова, хиљаде електричних стубова и небројени километри жица. И кад се на то дода компликован рад, инжењерска бриљантност, новац и број неопходних радника, тек тада се може назрети шта је све било потребно да први воз крене брзином од 200 километара на сат.
На дан отварања пруге на реновираној Железничкој станици, која ће напокон имати лифт за особе с инвалидитетом, труднице и мајке с бебама, треба да буде цео Нови Сад. Без обзира на политичка уверења и страначка опредељења. Без обзира на идеолошку припадност. Градња пруге није прича о стотинама километрима челика, нити милионима тона бетона. Градња брзе пруге је прича о грађанима Србије, који ће за 36 минута моћи да превале радаљину између два највећа града - Београда и Новог Сада. То је приповест о томе да ће грађани Инђије до Новог Сада или Београда стизати за 15 минута. Отварање пруге за врхунске Штадлерове возове прилагођене свима је врхунски подухват, шта год ко мислио о томе.
Политика само наивним људима изгледа као имагинарна делатност. Све у политици је мерљиво, бројиво, проверљиво и упоредиво. Све што људи треба да кажу самима себи може се сажети у једну реченицу „Да ли нам је боље сада или пре 10 година?”
Ко не верује, нека 15. марта оде на једну од железничких станица на траси пруге, и нека провери да ли је Штадлеров воз бољи, бржи, лепши и удобнији од возова из Ђиласовог времена. Не треба да верујете телевизији. У све треба да се уверите сами. Лепота и истина се налазе у непосредном доживљају посматрача.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
