Што се мене тиче, не могу да препознам самог себе, тако су уверљиво говорили. Међутим, да укратко кажем, нису рекли ништа истинито. Најсрамотније од свега ми се учинило то да се уопште неће постидети чим их чињеницама оповргнем, јер ће се испоставити да уопште нисам вешт с речима. Осим ако не називају добрим говорником онога који говори истину.
Платон овим речима почиње Одбрану Сократову. Наравно, Сократов случај надилази и надмашује све савремене догађаје и личности. Платонов спис је важан због указивања на снагу феономена клевете, коју треба разумети као врло опасну творевину коју нимало и никада не треба потцењивати. Успешна клевета је неистина која је заснована на претпоставци да је људи могу прихватити као истину.
Најопаснија је она клевета која има форму гласине. Која не постоји у материјалном облику, као кредибилан новински текст, ТВ прилог, већ углавном битише само као усмено предање. Као субверзивни трач који се шири од уха до уха. Од уста до уста. Такве гласине немају линерану конструкцију, јер би их лако могле разобличити чак и особе без много знања о политици и аналитици. Успешни трачеви се формирају по законитостима вероватноће. Они садрже конструкт информација у који може поверовати сваки човек који нема интерес да се детаљно бави проучавањем и утврђивањем истинитости примљеног сазнања. Таква гласина има тенденцију да буде прихваћена као вероватна могућност.
Гласине се најчешће смишљају против моћних и успешних људи, које грађани не познају лично, већ о њима суде на основу њихове јавне персоне, коју су пројектовали медији и стручњаци за пи-ар. Већи део светске и српске јавности аутоматски је поверовао да је Yони Деп злостављао и тукао своју супругу. Кад је суд утврдио да су ствари биле другачије, поверовали су да је суд донео такву пресуду само зато што је Деп мушакарац.
Уз глумце и певаче на мети клеветничких сплетки најчешће се налазе државници. Државник је особа која у очима јавности поседује велику моћ. Али, пошто се о његовом имиyу брине велики број саветника, стручњака и служби, он представља најтежу мету. Зато су припадници породице и пријатељи, чешће жртве информационих манипулација. О оцу Yона и Роберта Кенедија ширен је трач да је прао паре за мафијашке породице Ђанкана и Трафиканте. Дик Чејни се никада није одважио да поднесе кандидатуру за преседника САД, из страха од ширења румора о нетрадиционалним сексуалним склоностима његове ћерке. Интернет је пун тврдњи да је Путин власник пола Русије, а да су сувласници његове ћерке и његови пријатељи.
Ширење гласина се одвија полујавно. Кроз омамљујући свет друштвених мрежа, Вајбер и других заједница, унутар којих људи деле садражаје с особама сличних склоности, користећи их као агенте утицаја, као посреднике у даљем „шеровању„ садржаја до свих контаката из њихових именика. То је једна врста софистицираног специјалног рата, у ком је информације немогуће демантовати, или оспорити. Јавно или на суду. Јер, оне званично не постоје, већ битишу само у том паралелном универзуму из ког се повремено селе у један број медија склоних да их објаве без провере, а легитимет покушавају да им дају тражењем накнадних коментара. У том подземљу, или технолошком „надземљу„, не делују конвенционални начини борбе за истину. И сваки покушај да се ствари разјасне остаје без успеха. Свако ко јавно покуша да оспори информације из виртуелног света, бива подвргнут још жешћем организованом омаловажавању. И то кроз коментаре, мимове и гифове иза којих стоје особе без идентитета. Зато је то борба са сенкама. Са утварама.
У Србији ствари стоје идентично. Бити нечији рођак или пријатељ, или члан владајуће странке спада у највећа светогрђа. У највеће преступе. А уколико имаш рођака на власти, то постаје неопростиви злочин.
Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада и потпредседник Српске напредне странке се већ годинама, а нарочито у последњих 10 дана налази на мети невидљивих клеветника. И то због тврдње да је Андреј Вучић један од најстручнијих и најфукционалнијих људи у СНС-у, што потврђују резултати СНС-а у Војводини у пет изборних циклуса. И да су све гласине, које се о њему шире, лажи и плод зле намере. Вучевић децидно тврди да Андреј није власник ниједног ланца ресторана, ланца пекара, њива плодних, винограда благородних. И да се лажи измишљају и шире да би се Александар Вучић учинио рањивим, у личном и политичком смислу. Дакле, он је покушао да јавно демантује дезинформације које њихови творци “на кварно” настоје да кандидују као јавну тајну. Напад који је уследио био је толико жесток, да указује да је Вучевић погодио мету. Све што је написано с лажних профила био је напад ад хоминем. Напад на личност увек се користи у недостатку других аргумената.
Упркос јасној чињеници да ће бити изложен бруталној негативној кампањи, пуној увреда и шиканирања, Вучевић је учинио једино исправно. И једино могуће. Штитио је здрав разум. И част пријатеља. Кант то назива императивом дужности коју намеће достојанство.
Када заступамо ставове или личности не плашећи се да ћемо бити изложени негативном суду јавности, или да ће нас сви потапшати по рамену то је калкулација. Етички поступамо тек кад упркос свему, под великом претњом физичке силе или јавне осуде учинимо дело које је неопходно учинити. Бранити било ког човека од клевета и лажи је морални и етички императив. Уколико је та особа пријатељ, императив је још изразитији. Беспоговорнији. Противници СНС-а не разумеју да се у пријатељству ствари чине из добре намере, а не из улагивачких побуда. Јер, чим наместо императива људскости дође интерес, онда то више није пријатељство.
Спинована мрежа гласина о моћи Андреја Вучића не само да болује од неизлечивих противуречности већ пати и од фрапантног недостатка доказа и елементарне логике. Све тврдње остају само празне речи ако не понуде материјалне доказе. Купопродајне уговоре, изводе из катастра. Али, таквих доказа нема. Има софиста и скептика који ће рећи - нема их намерно да га не би ухватили. И сад се отвара нова нелогичност. Како ће онда, кад више не буде власт, доћи до власништва и располагати њиме? Зато је веродостојан Вучевићев закључак да се лажне афере креирају као неетичан алат политичке борбе ради наношења политичке штете Александру Вучићу и СНС-у.
Његова одбрана је настојање да укаже да су напади збирка безочних клевета, трачева, сплетки, подметања. С друге стране либерали свих боја и зелени левичари сматрају да је популарно и пожељно бранити све, осим части. Од природе до права животиња. Још је пожељније изазивати инциденте. Жртвовати се за циљеве за које процењују да су по вољи јавности на чије симпатије рачунају. Жртвовање се спроводи по деборовском принципу диверзије симулованог спектакла, попут цртања па префарбавања графита, или протеста за очување ливада у Горњим Недељицама. Циљ је стварање анимозитета како би се онда затражила јавна одбрана саможртвованог и клеветање оних који осуђују његов метод и избор. У тој борби за наклоност, у тој игри завођења јавности, допустиво је и пожељно све, једино није прихватљиво стати у одбрану оклеветаног члана владајуће странке.
Већ чујем хор оспоправања како је Андреј Вучић брат председника државе. Да спада у групу привилегованих, па је самим тим заштићенији од других. Нисам приметио да га неко успешно брани, осим председника лично. Покушаји двоје-троје функционера и неколико медија да му помогну нанели су му већу штету него да га нису бранили. Зато је уз председника, Вучевићев јавни иступ једини користан покушај аргументованог заступања основних људских права Андреја Вучића. 1. Да постоји. Дакле, да буде жив. Што није жеља сваког Србина. 2. Да се слободно креће. 3. Да се несметано дружи са пријатељима. 4. Да учествује у раду странке коју води његов брат. Дакле да допринесе братовљевом политичком успеху.
Са медијског и политичког становишта измишљање афера против људи на власти за многе је привлачна ствар. Нападима се даје дисидентска природа, чак и кад су у питању најбеспризорнија клевете. Кад су засновани на трачевима, спиновима и потпуним измишљотинама. Кад нису ништа више од зле намере. Али, међу озбиљним људима критика је пожељна и прихватљива делатност, само уколико се заснива на доказима.
Борци за слободу ширења непроверених информација рећи ће да се у политици не може очекивати униформност мишљења. Раселовски речено, они настоје да пласирање оптужби без доказа озаконе као повлашћени дискурс? И сматрају да то није ни погрешно. Нити негативно.
Међутим, негативно је то што постоји намера левих либерала да наметну правило да се права, која демократија предвиђа као једнака за све, гарантују њима, а забране свима другима. То је недемократски и неморалано. То је инквизиторски. У одбрани права на слободну реч и права на личност можемо да се споримо око детаља, али не и око самог права. И не, то није апорија. Није нерешиви конфликт. Људска права су универзална. Зигмунд Бауман дефинише универзалност као скуп правила који вреди за свако људско биће, самим тим што јесте људско биће. Оно што је допуштено њиховим противницима мора важити и за чланове СНС-а. И породицу Александра Вучића.
Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за односе с јавношћу)
