Откад живимо по правилима либералног Запада, постали смо Дивљи запад. Телевизија и интернет нам нуде насилну анархију као идеал слободе. Сваког дана читамо о људима који малтретирају и убијају жене. О деци која бију и киње своје родитеље. Старе и немоћне. Која понижавају и туку професоре. Поклоници либералне демократије биће констернирани, али чињеница је да смо били бољи људи док смо живели по назадним балканским правилима. Поштовали смо старије. Ценили жене. Уважавали наставнике и професоре. Идоли су нам били филозофи, писци, уметници и научници. Били смо посвећени породици. Данас нам бракови трају краће од серија о благодетима лагодног живота које пропагирају сви доступни ТВ канали. Веровали смо у Кантову мисао да човек само васпитањем може постати човеком. И да сва грубост потиче од уображене независности.
- Детету од најранијег детињства треба показати да своје циљеве може постићи само ако допусти да их и други несметано остваре. Треба му доказати да га ограничавање води његовој сопственој слободи да се култивише, како би једном могао да буде слободан, то јест да не зависи од бриге других - сматрао је Кант.
Након новог таласа насиља у школама либерали нису окривили себе. А требали су. Повећавајући дечија права до максимума и сводећи њихове обавезе на минимум, либерализам је довео до једне врсте анархије. Кад детету даш превише слободе и наоружаш га интернетом и лошим ТВ програмом, он постане лик из „Паклене поморанyе„. Огрезла у самозаљубљеност леволиберална опозиција, упркос чињеницама да је лошим законским решењима током своје владавине кумовала девастацији друштва, себи приписује узвишено право да једино она разуме образовање, екологију, културу и информисање. Разлози за то нису нимало узвишени. Они политику посматрају као маркетиншку могућност. Лако занимање без много труда. При чему опозициони лидери нису трендсетери, већ епигони. Они следе интересовања хипстера. Они прате шта преферира такозвана урбана елита. Мотре које светске трендове следе унуци и праунуци комунистичке елите и настоје да им се умиле јавном артикулацијом њихових стремљења.
И зато ниједног Србина не треба да чуди што поједине опозицине партије и покрети траже да се одрекнемо достигнућа просветитељства и вратимо у примитивизам. Да поново постанемо научни пагани. Да се вратимо у митологију. Јер само у миту, људски дух је повезан с природом. То не кажем ја. То тврде Леви Строс, Пијаже, Јунг. То празноверје представља суштину њихове борбе за природу? Они траже да се пониште сва научна достигнућа. Да се забораве Њутн. Yемс Ват. Роберт Овен. Ајнштајн. Бор. Планк. Мендељејев. Политички програми више странака и покрета заснивају се на афирмацији божанске доминације природе над човеком.
Уз то, ови мајстори обмане, кад год се домогну микрофона, тврде да у Србији влада медијски мрак. Истина је сасвим другачија, и сасвим ју је лако утврдити. Није тешко избројати да је чак и у Милошевићево време било више слободних медија него после 5. октобра. Ево доказа. Б92, Студио Б, Данас, Дневни телеграф, Глас, Блиц. После 5. октобра само Печат, Нови стандард и Грађански лист који сам уређивао. И био хапшен зато што сам објавио податак да нам је војска у расулу. Данас има 25 медија који даноноћно негативно извештавају о активностима власти. И бесмислено је очекивати да сви медији следе њихов пут. Већина грађана Србије подржава актуелну владајућу већину. Логично је да један број медија своје извештавање усклађује с вољом већине. То је демократија. Захтев да сви медији похвално извештавају о опозицији представља цензуру. Инсистирање на неслободним медијима заправо представља накнадни и превентивни алиби за лошу политику и лоше изборне резултате.
Иста је ствар с културом коју тумаче као минимални сегмент свог политичког маркетинга, тумачећи културом само оно што је комплементарно с њиховом политичком идеологијом.
Међутим, демократија представља захтев већине грађана да држава створи услове за несметано конзумирање слободе избора. Да обезбеди услове за равноправно школовање. За једнаке могућности и шансе за све. Да култура и образовање буду доступни свима. Под истим условима. Да свако може да учи, иде у школу. Да свако, ко жели, уместо одласка у кафић, може да оде у позориште. Да купи књигу. Погледа филм.
Култура у Србији је доживела исту судбину као привреда. Сви су говорили о њој, а она је пропадала. И зато кад данас кажу да је 14 милијарди недовољно за културу, нек се сете да је 2012. тај износ био дуло мањи. И да је до 2012. угашено више од 3.000 фабрика, и да је 700 хиљада људи остало без посла. Да би се за културу издвајало више мора да се зарађује више.
Вучић и СНС 10 година враћају туђе дугове и спасавају основну животну егзистенцију грађана. Али чак и у тим условима Србија је дуплирала буyет за културу у односу на 2012. Не рачунајући средства локалних самоуправа и АП Војводине. Када се на републички буyет додају три милијарде из новосадског и 1,5 милијарди из покрајинског буyета дође се до 18,5 милијарди. А у Србији има још 149 локалних самоуправа.
Нови Сад скоро осам одсто од укупног буyета улаже у културу. То није само због Европске престонице културе. Тренд раста издвајања за културу наставиће се и следеће године. А Европска престоница културе није пала с неба. Она је плод мукотрпног политичког рада Милоша Вучевића, Ане Брнабић и Александра Вучића. Ко год буде помислио да тврди другачије, нека се сети како су ствари текле до 2012. године. Од 2008. до 2012. године није учињено ништа. Потрошене су десетине милиона динара и уместо преговора с европским политичким круговима и уметничком елитом трошене су паре на организовање концерата Дугиног посела и печење волова.
Ствари су се промениле тек након што је СНС дошао на власт. И Нови Сад и Србија данас убирају плодове тог великог пројекта. Релизовано је 3.500 програма. Али, програми не би имали где да се одрже да Нови Сад није улагао у развој простора. Реконструисано је и опремљено више културних станица у целом граду и великом броју приградских насеља. И ти објекти ће представљати епицентре културног живота у тим деловима града. Брз живот, мањак времена ограничавају људе у конзумирању културних садржаја. Али, кад се ствари замене, кад култура дође у њихов комшилук доћи ће до неопходне симбиозе. Публика и културна сцена срешће се на обострано задовољавајући начин. То је генерални концепт развоја културе у Србији последњих година. Обнављање простора. Без њих је култура као бескућник. А само прошле и ове године уложено је 700 милиона динара у објекте културе у 75 градова и општина.
Проблем с културним садржајима није у њиховом мањку. Него у недоступности. Још у време комунизма врхунска култура је била доступна само елитним слојевима становништва. Обичном народу је био намењен шунд и кич. Зато је план актуелне власти добар. Треба да наставимо да повећавамо плате. Да развијамо економију. Да би сви грађани дошли до вишка новца који ће им омогућити да инвестирају у свој култрурни напредак. Ето одговора на питање зашто опозиционари толико инсистирају на својој културној узвишености и некултурности напредњака? Зато што знају да је уз развој инфраструктуре и реиндустријализацију управо улагање у културу најјаче упориште СНС-а. Ситуираним грађанима који имају могућност избора немогуће је подметати обмане да инвестиције нису добре. И да је самопроглашени елитизам опозиције довољан улог за вођење државе. Грађани су схватили да су скупа одела левих либерала одоре пропасти. Да је њихова углађеност кринка беде. Да је њихов политички универзум епицентар очаја.
Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије)
