Нема разлике између Двери и Морамо. Нити између Заветника и Не давимо Београд. Још мање између Наде и Демократске странке. Превентивном клеветом да су сви остали, осим њих, идиоти и ништарије, зелено-лева, леволиберална и радикално-конзервативна опозиција је и званично потврдила да су међусобно повезани вољом за моћ, али да су у директном сукобу са народом.
Шта је био план опозиције? Целих 14 сати су спроводили реторичку диверзију уз помоћ које су настојали да себе прикажу као спасиоце српског парламентаризма. Уместо тога су извршили вербални десант на разум, пристојност и истину. Тих 14 сати, колико је трајала конститутивна седница парламента, нису изговорили ниједну реч којом би наговестили да имају план за развој Србије, који је бољи од плана који нуди СНС. Како направити више пруга? Више болница. Више ауто-путева. Више школа. Како подстаћи инвеститоре да још више улажу у Србију? Како очувати мир и стабилност? Уместо тога износили су старе обмане. И правоснажно демантоване афере. Није било новине ни у начину презентације. Уместо језика чињеница, чули смо вербално насиље. Пароле. Буку и бес. Опозиција је, баш како се и очекивало, покушала да Скупштину Србије претвори у улицу. И своју личну ТВ причаоницу. Заправо је питање, је ли било ичег неочекиваног на конститутивној седници? Није! Својим наступом у Скупштини Српска опозиција је успела да демантује Волтера Липмана, који је тврдио да сваки политичар има своју јавну и приватну персону. Њихове персоне су исте. Они и у јавном наступу и у приватном животу мисле погрешно о држави, њеном уређењу и потребама грађана.
Србија је кроз маратонско празноречје могла да се увери како изгледа дијалог по мери опозиције. Уколико се не говори о темама које они предлажу то представља недостојност. У исто време се њихово понављање истих неистина, обмана, опсена, спинова и оптужби мора третирати као изузетна учтивост и врхунско достојанство. Тако се њихово инисистирање на изузетности изродило у узалудно настојање да се достојанство изгради на клевети. Све што су изговорили био је хор противречности. Свака реч је представљала еутаназију истине. То је било свођење етике на произвољно празноречје. На језички жонглерај.
Текст који пишем није мишљење. Још мање импресија. Он је веродостојан извештај који представља рационално изношење чињеница заснованих на личном искуству и анализи изнетих ставова. Изневереним грађанима врло брзо ће бити јасно да се иза парола о јавном интересу и ватромету демократије који опозиција обећава, заправо крије намера да Скупштину Србије претворе у своју пи-ар агенцију. У свој ТВ шоу, који реализују о трошку грађана. Грађани разумеју да политика није скуп фраза, нити насумично набрајање убојитих речи иако опозицине странке већ 10 година узалудно настоје да одбаце очигледну стварност о развоју Србије, у који се људи свакодневно уверавају непосредним опажањем. Али, упркос томе, они су и улазак у Скупштину употребили за изношење тврдњи да стварност не постоји. Зашто то раде? С једне стране уверени су да је довољно да непрестано понављају исте обмане, па да оне прерасту у истине. С друге стране верују да грађани вести тумаче с огромном дозом површности и да не могу на адекватан начин дефинисати шта је стварност, нити јасно разлучити лаж од истине. Међутим, та процена почива на ирационалној пристрасности. Нико не може бити обманут језичким бравурама. Стварност постоји као очигледна, опипљива чињеница, и зато је никаква ирационалност не може поништити.
У реду је да сваки човек мисли само на себе! И да сматра да је његов поглед на свет врхунска изузетност. Опозиционе дискусије и њихове акције у директној су противречности с оним што проповедају. Унапређење политичког амбијента је само изговор. Пропагандна фраза, смишљена да би била цитирана у медијима. Таква перцепција је погрешна. Она разоткрива настојање да се Скупштина Србије сведе на помоћно средство у личној промоцији неколицине појединаца.
Кад следећи пут буду чули њихове фикције, грађани треба да се сете како је Србија изгледала до 2012. године. Ако забораве ризикују да им се понови све што су доживели после 5. октобра. Гашење фабрика, пад животног стандарда, смањење економских могућности и личних слобода. Само нек пажљиво слушају и лако ће утврдити да програм опозиције, изнет у Скупштини, представља заобилажење стварних потреба грађана. Политика захтева велику дозу рационалности, јер потребе грађана нису секундарна нити релативна категорија. Оне су природна потреба, а рационалност је прецизан кантар којим се одмеравају интереси и вредности политичких програма и поштење политичких актера. Рационалност је витална сила прогреса.
Да сам скупштински извештач констатовао бих да је економски и политички план Српске нарпедне странке једини план који је представљен на конститутивној седници. Сви који су гледали пренос седнице могли су да чују конкретне податке. И да се увере да је развој Србије незаустављив процес. Да је 2012. године просечна плата била 325 евра, а да је данас већа од 635 евра, али да ће у врло кратком року прескочити 700 евра. Да су буџет и БПД дупло већи него пре 10 година. Могли су да чују да ће уз досадашња повећања, пензије од септембра бити веће за још 18 одсто. И да сазнају прецизан попис огромног броја пројеката који ће бити реализовани у наредне четири године.
Осим што је настојала да вулгарним речником и увредљивом реториком омаловажи посланике СНС-а, опозиција је покушала да се представи као једини чувар достојанства Народне скуштине. То је бесмслица очигледнија од претходне. Капитол, Вестминстерска и Бурбонска палата су несумњива места части. И достијанства. Они су узвишене институције народне власти. Франсоа Митеран одбио је предлог Жака Сегеле да сагради француску Белу кућу објашњењем да „без Јелисејске палате, нико није председник Француске.” Скупштина Србије, уз институцију председника републике, представља најзначајнију установу за све грађане. Њен значај је исти за све људе. И за житеље најмањег засеока, и за грађане из „круга двојке”. Достојанство парламента засновано је на суверенитету народа. За разлику од других објеката, Скупштина Србије није прости збир челика, малтера, опеке и мермера. Она је најочигледнији и најистакнутији артефакт демократије. Скупштина је место у ком директно станује воља грађана, који преко посланика управљају државом као својом задужбином.
Међутим, многи посланици од њеног настанка су живели у заблуди да је Скупштина значајна захваљујући њима. И ту заблуду су ширили као неоспориву истину. У центру те заблуде налази се веровање да постоје посланици који мање вреде. Будући да посланике на изборима бира народ, из таквог уверења директно произилази да постоји народ који је мање вредан. Мање паметан. И мање важан. Мање достојан.
Осим што представља егоистичну предрасуду, ово уверење је неистинито и у директном је сукобу с најелементарнијим принципима демократије. Нема другог суверенитета до оног који народ да на изборима. У исто време, веровање једног броја посланика, да су други посланици недостојни, представља више од заблуде. Више од предрасуде. Такав став је најортодокснија клевета. Достојанство Скупштине не може да се присвоји. Да се буде његов грунтовни власник. Нити зависи од било чијег присуства. С једне стране. И с друге стране демократија је, по најопштијој дефиницији владавина народа. Зелено-лева, леволиберална и радикално-конзервативна опозиција је у директном сукобу са народом. Своја прва излагања у Скупштини Србије посветили су томе да се дистанцирају од половине грађана Србије и да се представе као најписменији, најкулутурнији, најмодернији, и најсавршенији део грађана, који презире већинску Србију, за коју сматрају да је недостојна живота и коју треба искључити из било каквог одлучивања.
Скупштинска расправа није спринтерска трка у клеветању. Седница скупштине није телевизијски шоу. Скупштина не постоји да би се говорница користила као плаћени спот, нити да би се у паузи заседања давале изјаве и фасцинирало јавно мњење. Скупштина је фабрика закона, дакле прогреса. Треба се посветити томе, а не испразној реторици.
Уместо старих, неистинитих оптужби понудите доказе да имате план да брже и боље градите више путева, више пруга, више болница, школа, мостова, вртића, ауто-путева. Да имате стратегију како да привучете још више страних инвестиција него Вучић. Да знате како да отворите још већи број радних места, и кроз подстицање конкуренције обезбедите раст плата и пензија. Докажите да се екологијом не бавите као субверзијом. Изнесите поуздане, проверљиве и упоредиве чињенице да укидање експлоатације угља не би енергетски и економски упропастило Србију.
Воља 1,6 милиона грађана који су гласали за политику супротну вашој не може бити оповргнута вербалним насиљем. Поредак не представља скуп променљивих правила прилагодљивих жељама неколицине. Поредак је скуп правила применљивих увек, на све. Умеће баратања убојитом фразеологијом није довољан аргумент за политичку озбиљност. Изговореном је потребан смисао. Логичко ништавило не доноси добробит. Скупштина није место где треба опсењивати простоту. Парламент није софистичка игра узалудности! Ви свакако можете остати у том уверењу. Мени то не смета. Али, немојте онда на неким следећим изборима да опет тврдите како вас је неко покрао. Није. Ви сте покрали сами себе.
Милорад Бојовић
Аутор је посланик у Скупштини Србије
