У зачецима рађања дружења с “бубамаром”, појавила се породица Остојић, упамћена по браћи Гаври и Бошку, а после ње на сцени су се појављивале и у успоменама остале уткане фамилије Ковач, Арнолд, Тркуља, Јашо, Домоњи...
Породица Менђан, по бројности и фудбалском наслеђу, такође заузима значајно место. Најстарији у њој је Павел, или Палик - како су га од милоште звали љубитељи старопазовачког фудбала. који је поставио темеље већ у првим послератним данима ФК Јединство-Једнота. Радни век провео је у батајничкој Мостоградњи, где је под старе дане наступао за овај фабрички клуб, али је срцем остао везан за Јединство, у ком је, у улози бека, више од деценије био незамењив. Павел Менђан је за место у одбрани био одлично технички поткован, и, иако је нижи растом, био је господар у висинским дуелима. Занимљиво је да је увек био коректан према противнички нападачима и да током каријере није зарадио ни један црвени картон, добивши само понеки „жутаћ”.
Наследио га је син Мартин, у фудбалским круговима у Срему познат по надимку Мецке. Као левокрилни нападач, био је под сталном пажњом својих чувара које је необичним дриблинзима збуњивао, а његови центаршутеви били су често преточени у голове саиграча. Из Јединства се преселио и чувени пазовачки индустријски гигант Лифам, где је и окачио копачке о клин, а спортску каријеру успешно је наставио у тренерским водама. Учио је многе играчким вештинама, а највише своје синове Мирослава и Владимира.
Браћа допринела успесима
Мирослав Менђан је брзо стекао поверење чувеног тренера Спартака из Трнаве Антона Малатинског, али носталгија за родном грудом била је јача од фудбалске славе. Вратио се међу своје, једно време провео у тада јаком Железничару из београдске Баре Венеције, али га је жеља и даље вукла тамо где је почео - у Стару Пазову. Значајно је допринео успесима Јединства, доцније Лифама, управо као и његов млађи брат Владимир, у улози штопера.
Старији Мирослав био је виспрени нападач, одличног кретања и префињење технике, по чему су га и запазили скаути трнавског Спартака, тада петоструког првака Чехословачке. Владимир је, као и Мирослав, упијао савете деде Палика, увек присутног међу гледаоцима, као и оца Мецкета врсног учитеља нарочито млађих нараштаја.
Овде се прича о овој надалеко познатој породици не завршава. Напротив! Управо почиње њен део о очувању фудбалске лозе Менђан. јер тамо где су прадеда, деда и очеви стали, наставили су њени најмлађи изданци Андријан и Даријо. Рођени су исте, 2006. године и, још као дечаци од седам година, почели су да стасавају у школи фудбала ФК Јединство, у групи коју води Борис Мутић. Наследили су скоро све врлине својих предака, а међу пионирима, ускоро и кадетима, спадају међу најталентованије. Адријан се најбоље сналази у улози штопера, што му висина омогућује, а пар месеци млађи Даријо, син Владимиров, права је радилица на терену, којим шпарта током читаве утакмице. Обојицу красе дисциплина и послушност, уз то су и одлични ученици у ОШ “Херој Јанко Чмелик”, а стручњаци им предвиђају блиставу фудбалску будућност. Ко зна, могуће је да ће се винути у веће висине од својих предходника у породици Менђан.
М. Бзовски
