Заиста је муњевитом брзином послагао коцкице и вешто тим водио кроз серију искушења до правих резултатских подвига, посебно на европској позорници.
Радан и реалан изградио је сјајне односе са играчима који му максимално верују. Извукао је из појединаца максимум, у сваком тренутку знао је да повуче праве потезе како би колектив деловао моћније. Милојевићева реторика је умерена и коректна. Увек је усмерен на своје двориште, медијима пружа одговоре на сва питања, откривајући само оно што он жели да буде у функцији тима и праве атмосере у свлачионици.
У свету суровог професионализма где се не бирају средства да би се стигло до неког циља Милојевић се понаша господски. Делима потврђује своје умеће, ствари увек назива правим именом. Гест вредан пажње је осврт на свог претходника на ужареној Звездиној клупи популарног “Грофа”.
„Божовић је оставио шампионски састав, био је лидер до неколико кола пред крај. Заслуге иду и Божовићу који је оставио свој печат. Добар део играча је он довео, па смо правили једну додатну селекцију“, прокоментарисао је Милојевић након берићетне јесени.
Ретко су се овако коректни тонови могли чути у узаврелом фудбалском амбијенту на овим просторима где доминира негирање, рушење свега позитивног зарад остваривања некаквих личних интереса.
Милојевић је само искрено апострофирао улогу Божовића у формирању тима. Без дубљег коментарисања вреди поменути учинак тројице странац које је баш Божовић довео на Маракану. Ле Талека је прекомандовао на позицију штопера где га је користио и Милојевић. Доналад је постао капитен, можда и најбитнији “шраф” у црвено – белој машини, док се потпуно разиграо Канга који је непромишљеним гестом против Лудогореца баш Божовићу испоставио папрен цех.
З. Рангелов
