Прва табла женске репрезентације Србије интермајстор Теодора Ињац ове године бележи сјајне резултате, што се види и по скоку у рејтингу. Поред тога што је освојила титулу интермајстора, млада Београђанка је ушла и међу 40 најбољепласираних планетарних шахисткиња, што је најбољи резултат било ког активног српског играча.
Пажњу светске шаховске јавности највише је скренула на себе сјајним играма на овогодишњем Светском купу у Бакуу (Азербејџан) где је успела да елиминише нека изузетно звучна имена у женском шаху, међу којима је и славна Рускиња, која сада наступа под заставом Швајцарске, бивша првакиња планете велемајстор Александра Костењук.
Разговарали смо са троструком првакињом Србије о предстојећем Европском првенству у Будви, стању у нашем националном тиму, шаху у Србији и другим занимљивим темама.
Почели сте да играте шах са седам, осам година. Тада вас је древна игра очарала. Шта је то толико заинтересовало „малу” Теодору? Да ли вас је то и задржало оволико дуго за шаховском таблом?
– Одговорићу у духу питања. Очигледно је у питању магија која не престаје. Не знам како бих другачије успела да објасним вишегодишњу страст која не јењава. Некад и сама размишљам о овом, наизглед једноставном питању и често ми се наметне одговор да нисам ја одабрала шах него да је шах заправо одабрао мене. Истакла бих осећај који одмалена имам када седнем за шаховску таблу, начин на који игра уме да ме ,,усиса’’ и одведе у увек неки потпуно другачији свет.
Ваш отац је у једном интервјуу рекао да сте прешли у други клуб јер сте у претходном све побеђивали, па је желео да имате већи изазов. Како је на вас деловала та транзиција? Како сте се носили кроз каријеру са неуспесима и поразима?
– Тата је одувек умео јако лепо да ослушкује моје жеље и амбиције у вези са шахом и од самог почетка ми био највећа подршка. Сећам се да је баш рано схватио да су за мој шаховски развој партије са много јачим играчима, рад на грешкама и квалитет игре, важнији од резултата, те је од почетка моје каријере тежио игрању јаких отворених турнира у иностранству. На тај начин сам заиста кроз време стицала неопходно искуство када су порази у питању, јер сам негде научена да ме они још више мотивишу да радим на грешкама које су довеле до истих. Свакако да то није увек лако, јер немају сви порази исту јачину, али су саставни део спорта и реакција на њих је управо оно што често направи разлику између играча.
Кажу да се на шаховској табли види и какав је и психолошки профил играча. Да ли је ваш стил игре пратио ваш развојни пут?
– Има истине у томе да се живот пресликава на таблу. Код неких играча је то потпуно пресликано, а код неких мање или уопште није. За себе бих могла да кажем, гледајући из ове перспективе, да у многоме пројектујем темперамент и начин живота на динамику и начин игре. Нисам љубитељ претерано инвазивне игре и не волим превише да се фокусирам на слабе тачке противника, већ се увек трудим да одржим свој, нешто мирнији и понајвише стратешки стил, који ми највише прија.
Захваљујући медијима шах у свету, па и у Србији, доживљава експанзију. Како коментаришете стање у српском шаху?
– Појачана присутност шаха у медијима у последњих неколико година је сигурно позитивно утицала и мотивисала велики број младих да се опробају у овом спорту. Што се тренутног стања шаха у Србији тиче, услед побољшане подршке Шаховског савеза Србије, имамо велики број нових талентованих девојчица и дечака за које сам сигурна да ће у наредним годинама бити озбиљни кандидати за репрезентацију.
Због застарелог система вредности многе девојке доживљавају неки вид дискриминације, јер неки шах сматрају „мушком” игром. Како се против тога борити и како подстаћи младе девојке да се укључе?
– И ово питање је доказ да се третман одређених тема пресликава из живота на спорт. Дискриминације ће, нажалост увек бити, али је наше да се са тим боримо и то видимо само као мотивацију да будемо још боље. Морам да напоменем да је у шаху то поприлично шкакљива тема, јер ја прва сматрам да је шах заправо једини спорт где су жене повлашћене у односу на мушкарце, имајући у виду да постоје отворена конкуренција, где је и мушкарцима и женама дозвољено да играју и женска, што значи да је женама дат избор. Оно на чему треба радити, јесте да се девојчице још од самог почетка бављења овим спортом, што више труде да играју мешане, отворене турнире, да се такмиче и са дечацима и само ће се на тај начин постојећа разлика ублажити и временом, надајмо се, нестати.
Бележите одличне резултате. Шта је главни узрок вашег узлета?
– Квалитетан рад, добар фокус и изузетно јака подршка најважнијих особа у мом животу.
Играте за репрезентацију већ шест година. Од тада се тим није пуно мењао. Познајете се изузетно добро. Колико и како вам то помаже у току самог меча?
– Велика је разлика када се наступа индивидуално и тимски, зато је веома важан дух тима, међусобно поштовање, поверење и познавање. За све ове године успеле смо да остваримо све наведене услове. Важно је то што верујемо једна у другу, међусобно се бодримо и имамо велико заједничко искуство у разноразним околностима за време турнира.
Женска репрезентација Србије је направила леп резултат на претходном Европском првенству у Словенији и на Олимпијади у Индији. Сада су апетити сигурно порасли. Можете ли прокоментарисати конкуренцију?
– Одговор на ово питање отвара питање професионалног бављења шахом. Бројне европске земље имају тимове чије су играчице увелико остварене, зреле шахисткиње са огромним искуством иза себе, како у индивидуалној, тако и у екипној игри. Имајући то у виду, сматрам да су младост и жеља за тимским успехом сигурно на нашој страни, као и јака тежња да српски шах позиционирамо на најбољи могући начин. Без обзира на наш просечни рејтинг, већ смо доказале да можемо да се боримо раме уз раме и са најјачим екипама. Заиста сматрам да уколико све будемо у доброј форми и расположењу, можемо да се надамо бољим резултатима у односу на претходне године.
Добиле сте нову селекторку, Алису Марић, што значи и привикавање на нови систем рада. Каква су ваша очекивања?
– Овом приликом не могу да не поменем досадашњу селекторку наше репрезентације, велемајсторку Ирину Чолушкину, која је веома важна и за мој лични развој, јер је била и мој први индивидуални тренер. Као селекторка, увек је максимални труд улагала у нашу добру психолошку припремљеност и налазила различите начине да нас после пораза мотивише за даљу игру. Актуелна селекторка Алиса Марић, већ је остварила добру комуникацију са нашом екипом и могу да кажем да влада добра енергија међу нама зато што је у питању шахисткиња која иза себе има изузетно респектабилне резултате како на индивидуалном, тако и на екипном пољу. Уочи сваког европског првенства или олимпијаде, одржавају се припреме нашег тима и оне представљају добру прилику за развој екипног духа и квалитетну сарадњу са селектором. Поред селектора, напомињем да наш тим има и тренера, интернационалног мајстора Зорана Арсовића, са којим све имамо дугогодишње искуство у раду, те заиста сматрам да су испуњени сви услови за наш успех на предстојећем европском првенству.
Одиграли сте огроман број турнира, стекли драгоцено искуство. Ког догађаја се најрадије сећате?
– Сваки турнир је прича за себе и сваки памтим на посебан начин, али увек истичем своје прво учешће на Светском кадетском првенству, које је одржано у Вијетнаму, 2008. године. Овај турнир ми је широм отворио врата шаха и показао ми да овај спорт говори све језике света и повезује све играче, без обзира на боју коже, нацију, религију и слично. У ствари, још као осмогодишња девојчица сам схватила значење латинске изреке, која је уједно и мото Светске шаховске федерације: Генс уна сумус – Један смо род.
Стефан Костић
