Касније, када сам излазио из села према Змајеву - видео сам таблу на којој је натпис места истакнут на два писма - ћирилици и латиници. Како је дошло да на улазу из правца Кисача осване двоструки ћирилични натпис - за сада ће остати мистерија.
Виђао сам по Војводини напуштене домове културе и железничке станице, али никад до сада напуштену бензинску пумпу. Како је реч о територији Града Новог Сада коме Степановићево припада, ствар је још чуднија. “Еко Степ Петрол“ једноставно није више “Друг на путу!”, како његов слоган говори. Све је остало нетакнуто, као када је последња литра дизела наточена у резервоар неко сеоског трактора. Остале су столице, цене, рекламни слогани, опрема за точење...
Степановићево су основали Солунски добровољци (углавном Личани и Херцеговци) насељени у ово место у периоду између 1920. и 1924. Мађарски окупатори су у априлу 1941. протерали све мештане, што је био случај са свим “солунским добровољцима” колонизованим у Бачку после Првог светског рата, о чему сам писао протеклих недеља у репортажама из Сирига и Танкосићева. Већина ових невољника је отишла у родне крајеве, али су се они који су преживели ратна страдања након 1945. вратили у село. Родитељи моје супруге Сандре су из Степановићева, њен отац родио се у збегу у јуну 1941. у Мирковцима у Славонији на путу ка крајевима из који су његови досељени. По Мирковцима је и добио име – Мирко.
Темељи храма Светог великомученика Лазара Косовског у Степановићеву изливени су 10. јула 1989. а освећени 16. јула исте године. Овај чин су обавили Његово преосвештенство владика шумадијски г. Сава и Његово преосвештенство Владика сремски г. Василије. Прва литургија је одржана 1. априла 1990, када је подигнут И велики крст на главној куполи. У част и помен Светог великомученика Лазара, за црквену и сеоску славу одређен је Видовдан. На прочељу цркве испод иконе Св. Лазара Косовског налази се текст тзв. “Лазарове клетве”: “Ко је Србин и српскога рода а не дошо на Бој на Косово, не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бела, рђом капо, док му је колена”. Црквена порта је веома лепо уређена са клупама, цвећем и уредно покошеном травом. Чесма на улазу у порту подигнута је “за покој душе Бањанин-Шакота Љуби”.
У селу има напуштених кућа, али и оних на продају. Мештани се, иначе, жале на отежено функционисање села од како је у току реконструкција железничке пруге Нови Сад – Суботица, која пролази кроз Степановићево. На радовима је, наиме, ангажован велики број кинеских радника, који живе у изнајмљеним кућама или контејнерима подигнутим специјално за њих. И највише притужби „локалаца” је заправо на приметно већи број паса луталица, за шта криве управо “синове Јужног Пацифика”, који их наводно хране и окупљају. Руку на срце, И лично сам налетео на такву сцену: Кинеза који је возио бицикл а за њим је ишао чопор паса луталица.
С друге стране, на Фејсбук страници “Степеновићево” видимо и причу о прослави кинеског Празника средине јесени, када су локалну децу угостили управо радници из Кине. Иначе, Фесјбук страница “Степановићево” се веома ажурно води, објављује све важне вести из села па и информације о сахранама, свадбама и рођењима деце.
Данас у Степановићеву живи нешто мало више од 2.000 људи . У време мира ратници су постали сточари и земљорадници а и њихови наследници су наставили да се баве махом истим пословима. Наравно, због близине Новог Сада, велики број мештана ради и школује се у граду, а живи у селу. У Степановићеву постоји Основна школа “Алекса Шантић”. Активни су Џудо и Фудбалски клуб “Омладинац”. Аутобус број 43 вози до Новог Сада и назад на сваких сат времена, а у шпицу и чешће. Приватни превозници возе и до Куле,Врбаса и Србобрана. Пруга пролази кроз село, па је и она важна сеоска саобраћајница. У центру Степановићева споменик “Три генерације” симболизује слободарски дух, страдање и сеобе мештана: ту су скулптуре три мушкарца - солунског добровољца, партизана и дечака, њиховог потомка.
Једно време, после Првог светског рата, у селу је живела и Милунка Савић, жена са највише одликовања у српској историји ратовања. Борила се на многим фронтовима у Првом светском рату, у Другом је основала болницу у којој је лечила рањене. Поред своје деце, усвајала је туђу- незбринуту. Живела је у Степановићеву где је на кући у којој је боравила недавно откривена плоча са њеним именом. Милунки у част, чланице Удружења жена из Каравукова и Степановићева организовале су И изложбу рукотворина и припремиле специјалитете домаће кухиње, а у Основној школи „Алекса Шантић” одржана је трибина на којој се говорило о Милункиној храбрости и хуманости.
Роберт Чобан
