Судећи по натписима на споменицима, чини се да се готово сваки други житељ презива Манастирац. Пажњу ми привлачи надгробни споменик испод којег почива Жарко Милићевић који је умро 1918. у 21. години живота. Споменик подижу ожалошћена мајка и браћа. Натписе са сличним бројевима сретао сам на гробљима широм Војводине. За претпоставити да је да је реч о једном од „војника који су пали у часу потписивања примирја”. Сетих се Григора Витеза:
Вијест је летјела брже од птице
Брже од вјетра
Брже од муње
Гугутала је од среће у етеру.
И стигла је прекасно.
За оне који су пали увијек је прекасно.
А да је стигла само пол сата раније, он би био жив.
Руковао би се с друговима и смијао.
Да је стигла дан раније, много би њих још остало живих.
Требало је вијест послати много, много раније
Прије но што су почели падати мртви
Друга могућност је да је несрећни Жарко пао покошен шпанском грозницом која је харала Европом и светом пред сам крај Великог рата и пар година после „потписивања примирја”.
Улазимо у Шуљам који је према попису из 2011. имао 630 становника, док данас у селу „преспава” око 500 становника. У протеклих 100 година - највише житеља у овом месту је било пре 60 година - према попису из 1961 - њих 952, скоро двоструко више него данас. Године 1734. село је имало 40 домова, а према попису из 1737. имало је 34 „породичних старешина”. Подаци из 1793. наводе да је у Шуљму било 93 куће са 513 становника, а 1810. године 99 кућа и 550 становника, дакле готово исто као и данас.
Црква Св. Николе у Шуљму подигнута је у другој половини 18. века, највероватније 1769, док је звоник дограђен 1845. Резбарија иконостаса барокних форми са елементима рококоа рад је непознатог мајстора односно радионице из 18. века. Бочне двери иконостаса настале су касније, а унутрашњој резбарији припада и балдахин изнад престоних икона. Иконостас је 1778. сликао Николај Петровић, о коме постоји и запис испод престоних икона Христа и Св. Јована. Обнову иконостаса и друго унутарње сликање радио је Матеј Петровић, о чему постоји и сачувани уговор са црквеном општином из 1832.
Преко пута цркве налази се Основна школа “Бошко Палковљевић Пинки” у којој је рођен драмски писац Синиша Ковачевић чији су родитељи ту били на служби као просветни радници и живели у објекту школе. Према подацима на сајту школе, у истуреном оделењу у сељу Шуљам настава се похађа од 1. до 4. разреда, после тога ученици морају да путују у Гргуревце где је школа до 8. разреда. У свакој генерацији у Шуљму је између троје и петоро деце и по свој прилици школа ће се врло брзо потпуно угасити па ће сви преостали малишани из села морати већ од 1. разреда да путују у Гргуревце или у Сремску Митровицу.
Нешто ниже налази се и Вртић “Шуљам” са весело осликаним улазом који је одмах указао на то да овде ради неко ко јако воли свој посао. Како су нам испричали мештани, реч је о Митровчанки Слободанки Цици Грчић која сваки дан путује у ово село како би водила рачуна о десетак предшколаца. На почетку рада у Шуљму, Цици није било лако. Вртић је био запуштен, а родитељи, схватајући га као играоницу, а не као место за образовање и васпитање, нису били превише заинтересовани за његов рад. Играчке су биле запуштене, а сам објекат зрео за потпуно реновирање.
- Све играчке сам сабрала, однела их кући, орибала, пробрала и оно што је било корисно вратила у Шуљам. Имам два сина, па су и они поклонили нешто од својих играчака које не користе. У пословима око кречења и чишћења помагао ми је супруг и његови пријатељи, а потом су се укључили и мештани, пре свих породица Јуришић која је помогла да се уреди тоалет. Они који нису могли да понуде материјалну помоћ, поклонили су свој рад тако да сам брзо увидела да у Шуљму живе људи великог срца -.испричала је Слободанка.
Вртић тренутно похађа десетак деце. Испред вртића налази се и табла са именима мештана Шуљма погинулим у Другом светском рату, као борци НОП-а (77 имена) или цивили страдали од руке фашиста (24 њих). И овде, као у Гргетегу, Гргуревцима и другим сремским селима - пуно имена на оваквој плочи за тако мало место.
Центар села се налази на неколико метара вишој коти на којој се налази гвоздени крст на бетонском постаменту а са које се пружа леп поглед на цркву и остатак села. Кућа у центру села у којој је некада била продавница - сада је напуштена. Над капијом лепо окречене куће, поред ње венац који сведочи да су из овог дворишта недавно излазили сватови. На фасади је табла која каже да је 10. октобра 1941. у тој кући формиран Месни одборо КПЈ.
У селу Шуљам се налази и једно од најстаријих стабала у Војводини. Покрајински завод за заштиту природе је у оквиру Средњорочног програма заштите природних добара за период од 2021. до 2030. урадио је валоризацију стабла дуда у Шуљму. Посебну вредност дуда чине димензије стабла (висина 15 м, обим дебла 525 цм), затим густа и широко разграната крошња ширине 23 метра. Процењује се да је овај дуд стар између 180 до 200 година.
На месту где је римски цар Марко Аурелије Пробус 280. године засадио прву винову лозу на овим подручјима, 2017. су освештани и орезани чокоти Винарије „Пробус”. Марко Аурелије Проб римски цар рођен је у Сирмијуму (Сремска Митровица) 232. где је такође и скончао 282. године. За време његове владавине први пут је винова лоза засађена ван Италије и то баш овде на брду Главица код села Шуљам.
У селу Шуљам рођен је и славни драмски писац Синиша Ковачевић. Припадник је 24 генерације сремских Срба. Његови родитељи су били просветни радници који су се због посла често селили, зато је много времена проводио код деда и бака на селу. Када му је било седам година, са оцем, мајком и четири године млађом сестром доселио се у Сремску Митровицу. Ту је завршио основну школу и гимназију. Иако је у једном интервјуу признао да је имао сиромашно детињство, каже да је био срећно и безбрижно дете. Био је окружен књигама па је много времена проводио читајући. По завршетку средње школе уписао је Правни факултет у Београду. Иако га право није много занимало, ту професију је изабрао како би удовољио својим родитељима. Када је био апсолвент његова млађа сестра га је пријавила за полагање пријемног испита на Факултету драмских уметности у Београду. Тадашњој комисији се веома свидела његова драма па је прошао у ужи круг и постао студент драматургије. Био је један од најбољих студената у класи, те упркос тешкој финансијској ситуацији својих родитеља, успео да заврши факултет. За себе истиче да је Сремац. Не признаје се за Београђанина, а верује да ни Београд њега не прихвата баш тако лако. Својевремено је објаснио да је у Новом Саду и Дунав дођош, да се тамо мора бити седам генерација домаћи да би био Новосађанин, али је са Београдом другачије. Каже да човек чим се попне Балканском улицом и са ревера отресе прашину родне груде, Београд га одмах сматра Београђанином: „Ја сам Сремац. Митровчанин на привременом раду у Београду. Ово је мој простор у ком се савршено добро осећам. Овде ћу доћи и да легнем на крају. Таква ми је нарав, сремачка. Не сремска, баш сремачка“, рекао је својевремено Ковачевић који је можда најсликовитије свој завичај описао у троделној ТВ драми „Портрет Илије Певца“, која је многима у сећању.
- Посађено је 80.000 чокота на 20 хектара, прва садња је урађена 2012. године, сорте су мерлот, траминац, тамјаника, каберне совињон, прокупац и шардоне а годишња производња 120.000 бутељки од 0.7 литара - каже Милорад Милошевић, власник винарије „Пробус”. -Жеља ми је да повежем Шенген и Шуљам. То су два села са скоро истим бројем становника. Шенген познат по Шенгенском споразуму, а Шуљам по Пробусу. Амбасадор Луксембурга је долазио у Шуљам тим поводом и треба да се наставе разговори!”
Историјски списи веле да су цара Проба 282. године убили римски војници, бесни јер их је натерао да у Сирмијуму копају канале по врелом летњем дану. Убице су се покајале и сахраниле га са свим почастима, достојно га ожаливши, подигли су му споменик са натписом: „Проб је био добричина, победник свих варварских народа и тирана.”
Прича за наук свим газдама поседа којима би могли пасти на памет да раднике по врелини терају у поље.
Роберт Чобан
