То је највећа бољка оних који ту живе, што их је све мање – ем одлазе у иностранство, јер имају права на двојна држављанства, ем многи умиру, ем се мало деце роди. Са свим тим одласцима и недоласцима, Бингула постаје пуста, премда прометна, и, рекли би мештани, оронула.
– Годишње умре до 15 људи, а питање је да ли ће се родити иједно дете – каже нам на самом почетку разговора, након неформалног ћаскања о фудбалу, председник Савета Месне заједнице Бингула Бранко Радичевић. – Пре пет година у селу је било око 75 клинаца, од рођења до четвртог разреда, а сад их има 55. Мислим да ћемо за две године паузирати први разред, јер неће бити деце. Шта да вам кажем, у Бингули има 310 кућа, од тога је 70 празних и у још толико живи по једно или двоје старијих људи. Некад је у мојој улици било бар 15 деце, сад је једна девојчица.
Причајући о тужној статистици, која додуше важи за већину војвођанских села, изнова постављамо питање – зашто људи беже из мањих средина? Одговор је крајње јасан, а и врапци на грани су га запамтили – где нема посла, нема ни живота. Мештани се махом баве пољопривредом и то све мање, привреда у њиховој близини такође јењава, те омладина по завршетку средње школе гледа да оде у веће градове и тамо остаје.
– Прошле године сам обишао цело село, тражио које куће би могле да буду на продају како би млади брачни парови могли преко пројекта да их купе, али нема, људи неће да их продају, из ко зна којих разлога – говори наш саговорник, наводећи то као један од разлога зашто немају могућност ни да привуку младе у Бингулу. – Било је неколико случајева пре неколико година, да су неки из Новог Сада и Београда купили куће овде, па долазе викендом кад је лепо време...
Што би се рекло – гре’ота. Јер, по свему судећи, љубитељи руралних средина могли би да имају леп и миран живот у Бингули, међу људима разних националности, култура, обичаја...
– Код нас нема тензија и тих глупости, чак ни за време несретног рата их није било. Ми се овде рађамо и умиремо сви заједно, за друго ни не знам. Али, знате, кад треба нешто и да се уради, не можеш никога наћи. Сам одржавам и терен и парк и гробље, није ми тешко, није ме ни срамота, а волим да је све уређено – вели Радичевић, те у шали додајемо како је у ОФК „Бингула” и тренер и председник и спремачица и клозетарка, баш као и Риска из „Срећних људи”.
Тако да, осим на фудбалском терену, млади се окупљају и на оном школском, бетонском, у самом центру, где имају трибине и рефлекторе, те могу да се друже и ноћу. Кад је реч о старијим генерацијама, покушавају да поново покрену манифестације које су замрле због короне, као што су гужваријада, котлићијада, па и турнир у малом фудбалу. Једно по једно... А наш је предлог да покрену неку манифестацију која ће имати везе с ружама, кад већ носе име по том цвећу, а вала имају и где да га посаде – у парку с погледом на Фрушку лепотицу.
Текст и фото:
Леа Радловачки
Овде смо рођени, ту ћемо и умрети
Сеоска икебана шаљиви је назив за групицу мештана у Бингули која сваки слободни тренутак проводи испред једине радње у селу, у самом центру код Дома културе који се полако распада, што ни већ олистале крошње не могу да сакрију, те пијући „пиву” расправљају о најважнијим тренутним и историјским геополитичким дешавањима, присећајући се како је њихово село некад било лепше и имало више житеља. Добацујући сви углас, видно расположени за чаврљане с ненајављеним гостима, могло се разазнати и сазнати да нису нарочито задовољни животом, али да су сложни иако су порпилично различити.
– Он је тот, ја сам скот, овај је шваба, а онај циган – узвикује најгласнији с флашом у руци, а остали с осмехом одобравају изречено. – Код нас нема мржње, ми ширимо братство и јединство. Шта да ти кажем, знаш како се живи, сачувај боже, доћеду довде да руше, али ћуте сви... А толико је лепо, да нема више честитог становника. Немамо више ни кафану, а треба нам, ту се највише склапају послови, ово-оно. Али, сви смо рођени овде, ту ћемо и умрети. Умемориши све што смо рекли.
„Умеморисали” смо све што нам је речено, па вама преносимо шта смо успели да разазнамо од свега, јер, како су и сами рекли – не може се ништа паметно сазнати од њих, али је макар било занимљиво.
– Променила се Бингула, прво што нас има упола мање, одлазе на онај свет више него што се родило – каже нам бивши председник Савета Месне заједнице Бингула Марко Крамар, ког смо затекли у центру надомак групице пивопија коју назива горепоменутом икенбаном. – Младих има много по Новом Саду, Сремској Митровици, Београду, Руми, тамо где има посла, јер код нас у Шиду нема. Али, село ко село није ружно, само што немамо средстава за неко напредовање...
