Међутим, како смо се приближавали најпре Бачком Петровцу, па Силбашу, онда около-наоколо ка Оџацима и Лалићу, нашој финалној дестинацији, тако се небо разведравало и бацало разигране сенке залуталих облачака.
– Добро се живи, мало је ово село, овде су Срби и Словаци, живимо у слози, све је у најбољем реду, боримо се колико можемо за ово наше место – говори нам ко из топа председник Савета Месне заједнице Лалић Јанко Бенка, одмах потом причајући о најважнијим пројектима које су урадили и о онима које планирају. – Имамо спрску православну цркву и словачку евангелистичку. На словачком гробљу смо урадили капелу још 2010. године, и то уз помоћ Покрајине, Општине и Републике Словачке. А што се тиче капеле на српском гробљу, ево, друга година заредом како радимо на томе, али споро то иде и надамо се да ће ове године бити завршено, радови се већ приводе крају. Доста путева смо ремонтовали по селу, прошле године смо правили пешачке стазе, око 400 метара на главном путу, наставићемо и ове године, у септембру. Како дођу паре, тако и правимо.
У Лалићу се тренутно једва може наћи кућа на продају. Три брачна пара чекају резултате конкурса за куповину куће до 10.000 евра, с тим да се у њима може живети, али је реконструкција неминовна – зидови су од набоја, неке немају ни купатила... Куће новијег датума, зидане од чврстог материјала, коштају око 25.000 евра, али њих нико неће да купи, јер не жели да живи у Лалићу.
– Да би се овде живело, мораш имати бар нешто земље, јер чиме да се бавиш? Имамо Задругу, у којој је запослено 35 људи, јако добро ради, није приватизована, остала је као задругарство, раде око 500 хекатра земље. Треба да се уради као некад, ко се досели код нас, било би добро да им се омогући и нека земља да је обрађују. Увек овде неко продаје и купује земљу, овај део код нас је око 12.000 евра јутро, ово је најквалитетнија земља – каже Бенка.
Међутим, ма колико да је плодоносна, пољопривредници муку муче с мањком радне снаге. Ем им гро људи ради у Италији у надницу, ем они који су остали и нису за похвалу. Ипак, сналазе се како знају и умеју, те се још увек исплати бавити се повртарством.
– Не питајте како нам је, ужасно је што се тиче радника – кивна је Влатка Шимек, књиговођа у Месној заједници, која са супругом ради паприку, купус, лубеницу... – Доводимо људе из Апатина, превоз нас кошта 12.000 динара и нема везе колико људи ће нам доћи. Немам појма како се сналазимо! Од зараде купујемо земљу, улажемо у механизацију, обнављамо је. Конкуришемо преко свих могућих конкурса и одлично је, много нам значе те субвенције.
Мал’-мал’ па се пред кућама у Лалићу могу затећи крошње с руменим вишњама, а вала и власници који су нешто лепше време искористили да поберу зреле плодове. Ђурђина Петрић једна је од мештана које смо омели у раду, а она је врло радо направила паузу и прозборила с нама покоју реч.
– Ове године и није баш нешто родило, због кише – каже нам Ђурђина, додајући да вишње бере како би правила сок и то искључиво за своју породицу. – Сналазимо се како знамо. Немамо банку, ни банкомат. Снаја иде у набавку кад треба. Рођена сам овде и, шта знам, није се село баш много променило, све је остало исто. Како су избеглице дошле деведесетих, тако се мало и попунило. Иначе нам мештани иду у Словачку и Италију, а овде се враћају пред пензију.
Ако нечега не мањка у селу, то су удружења и активности за мештане. Лалићани се окупљају у оквиру словачког Културноуметничког друштва „Штефанек”, српског „Бранислав Нушић”, Удружења жена „Мајчино срце”, Фудбалског клуба „Панонија Лалић” који ове године бележи век континуираног постојања. Осим фудбалера и жена (које имају своју етно-кућу), сви се окупљају у тренутном Дому културе, где се и реализују неке од манифестација. Кад их већ спомињемо, ту су Ношња бал, Тортијада, Меморијални турнири у фудбалу, Позоришни дани Михала Бенка Уче, Културни дани Милке Гргуров, слава села за Митровдан и сеоска слава првог викенда у новембру.
Леа Радловачки
Фото: С. Шушњевић
Само Рашидова душа зна како преживљава
Нимало сретна судбина задесила је Рашида Мустафу, седамдесетпетогодишњака родом из Тетова, а који је пре седам-осам година у Лалићу купио трошну кућу за 2.000 евра. Како му је жена умрла 2005. године, а нису имали деце, Рашид је остао сам на улици, па је најпре дошао у Силбаш и најзад у Лалић.
- Ово је моја кућа, али нема услова за живот, немам купатило, муке су то – каже нам Мустафа, ког смо затекли како седи на трему своје кућице на ћошку. – Струју имам, а воду само ово напољу што видите... Примам социјалу, око 10.000 динара. Само моја душа зна како успевам... Коме да се жалим? Ма јок, шта ћу и пробати. А комшије, нит’ им ишта тражим, нит’ ме ишта питају, шта и да ми помажу.
