Дневник у вишевековном селу – Чуруг: Гостољубиви, с ожиљцима историје, контраши…

О Чуругу би се, вала, могло писати у наставцима... Па чак и кад би се имало довољно простора, опет постоји дилема - чиме почети, а чиме завршити предање о том месту у жабаљској општини.
С. Шушњевић/Чуруг
Фото: С. Шушњевић/Чуруг

Можда, онда, да идемо редоследом којим је и сам разговор текао са нашим домаћинима председницом Савета Месне заједнице Чуруг Весном Стјепановић и секретаром Зораном Пињићем...

- Можемо да се поносимо тиме што имамо 20 и више доктора наука из разних области - прича нам Стјепановић, након детаљног набрајања које све знамените личности потичу из Чуруга. - Менталитет нам је такав... Цео живот се боримо за егзистенцију, кад год нас је невоља задесила, изашли смо као победници. Али, мислим да томе највише доприноси неко наше заједништво, тежимо да живимо као заједница и да једни другима помажемо и то је суштина нашег напретка и стварања места... Ми Чуружани смо јако гостољубиви, али мислим да, као место које има иза себе историју, имамо шта да покажемо и прикажемо кроз туризам и рад.

Фото: С. Шушњевић/Чуруг

О томе и те како говори богата чурушка постојаност, на моменте лепа, на моменте све само не лепа, а чији докази, остаци и предања подсећају на све ожиљке, губитке и победе малих а великих људи из тог краја.

- Запамтите, Чуруг није место боравка, него начин размишљања - добацује Пињић, што звучи поприлично као дијагноза села и мештана, али никако у лошем контексту. - Чуружани су, откако је света и века, контра од свега и свакога!


Каквих места има, Чуруг је сила, али и нула

Кад би имао прилику да промени нешто у Чуругу, у ком живи од своје прве године, илити од 1959, Драго Прпа не зна шта би урадио... У ствари, зна, али не би да прича, јер га не пита нико ко заиста може да услиши његове примедбе. Стога одлучује да чека пензију, до које му је остало још две године, пеца, дружи се и, истина помало кука како му је све дојадило...

- Чуруг је супер место, добри су људи, имаш све за пецање, шта да ти кажем, добро је, каквих места има, ми смо сила, а с друге стране, каквих има, ми смо нула - вели нам Драго, додајући како су у његовом босанском „крају” села сви сложни, али да то нема везе с тим ко како живи. - Ко је мало јачи, добро живи, а ко је слабији... Тако то иде... Ови који имају земље и који су у фирми су јачи, а ови који су на социјали они слабије, како да ти кажем...


Не би се никад мењали с градом

- Чекај, ако ме сликаш, ово није ништа, имам леп шешир, па да ме сликаш ко човека - с осмехом „довикива” деда Милорад Обрадов с пенyера женине куће, вољан да с нама прозбори коју, али никако без правог шешира, као и главни јунак песама Гвида Тартаље („Дедин шешир и ветар”). - Знаш шта је овде специфично? Ова кућа, иде на три улице, а то нема нигде... И да видиш што имам, односно жена што има, звона које су носили краве још пре сто година... Да, испада да сам се добро „удао”...

Фото: С. Шушњевић/Чуруг, деда Милорад и Радивој Андрић

Сцена као из лалошких прича - деда Милорад свом најближем комшији Радивоју Андрићу враћа празне картонске кутије за прааааава домаћа јаја, што је, свакако, један од разлога зашто никад не би напуштали своје село (премда је деда Милорад радни век провео у Новом Саду).

- Ми се не жалимо на живот овде, не би се мењали са градом никад, мислим, бар ја не би’ - каже Андрић, борећи се са силним кутијама, који напушта своје село двапут годишње кад баш мора да оде код лекара по нову терапију. - Да ти кажем искрено, Чуруг не личи на онај Чуруг каквог га памтим, а шта се то дешава, не знам. Све се променило! Видите једну ствар... Од ћошка до ћошка је свака друга кућа имала краву, а сад то нема више нигде. Можда има 40 крава у целом селу! Јер, човек који се тиме бави, њега нема нигде, он има обавезу 365 дана у години, а литар млека је, срамота, јефтинији од воде!


Колико им је то одмагало, истина и помагало им је. Међутим, како наши саговорници кажу, последњих година ствар је нешто друг’чија, па су решили да не иду баш увек против „ свега и свакога”, што им се, ако је веровати причама, поприлично исплатило. Ваљда зато од момента кад уђете у Чуруг, све је лепо, сређено, утегнуто, савршено наминцано,... онако како се не среће често.

Фото: С. Шушњевић/Леа Радловачки у Чуругу

- Као председница села, увек бих волела да се што више грађана укључи у рад и очување нашег места - појашњава Стјепановић. - Имају Чуружани ту свест, али опет, можда су дошла нека времена кад људи имају мање средстава за уређивање својих кућа, али труде се.

Будући да чурушки атар броји око 15.000 обрадивог земљишта, већина мештана бави се ратарством, узгајајући кукуруз, сунцокрет, соју и репу, док има и оних који су почели да се баве воћарством, садећи јабуке, крушке, шљиве, лешнике и орасе. Ту не треба заборавити ни вредне пчеларе, произвођача свилених бомбона, спретне руке које праве штрудлу од мака и ораса, винаре, сирџије... А остали - они раде по фабрикама у Новом Саду и Бечеју.


Где се живело од памтивека...

Фото: С. Шушњевић/Чуруг

Археолошке ископине, тик уз Чуруг, показују да се на том простору живело још за време неолита, док се насеље први пут спомиње у документима из 1238. године, под називом Чурлак. Оно је одувек било већински насељено Србима, а Чуружани се и те како диче дугом традицијом своје основне школе, која постоји још од 1730. године, по бројним ветрењачама и црквом из 1860. која има звоно тешко скоро пет тона.


- Нама је Нови Сад и близу и далеко, па кад се двоје запосли у граду, већ узимају кредит да се тамо обезбеде стамбено, јер боље им је да дају новац на рату за стан, него за путне трошкове - објашњава Пињић.

Фото: С. Шушњевић/Зоран Пињић

И иако је све више младих који гравитирају ка већим градовима, некретнине у Чуругу су постале тражене, нарочито оне у викенд зони, које су уједно и најскупље.

- Ја бих највише волела да неки инвеститори дођу и изграде неки смештај, бунгалове, било шта, у близини Тисе, јер ми немамо средстава да сами тако нешто урадимо, али мислим да би нам то баш значило, јер зашто неко не би дошао у Чуруг на пецање, веслање, много садржаја нудимо - пита председница села, а и ми се са њом слажемо, ако нас ико ишта пита...

Фото: С. Шушњевић/Спомен плоча погинулима у Чуругу

Него, да завршавамо ми лагано ово „прикљученије”... Око 8.000 чурушких душа, више мање него више, добија нове путеве и школску салу, а ишчекује канализацију и фабрику воде; памти бурне дане, а прижекује мирнију будућност с још више музике, дружења, сигурности и успеха.

Леа Радловачки

Stana
19.04.2021 • 15:20
Jos kad bi se, na pr., napravio put od kacke petlje pa popreko do Curuga, pa i do Beceja,mladi bi lakse putovali ako rade u NS,ne bi uzimali kredite da kupe stanove, ziveli bi , radjali i odgajali decu u selu, a mnogi bi iz grada brze stizali na pecanje i kupanje na Tisu. I eto razvoja turizma, a i samog sela.
Stanko
19.04.2021 • 15:56
Sto se tice bungalova čovek Sava pekara Krosti hoce da pravi a opština mu neda.E to je pitanje za predcednicu mesne zajednice ,dozvolite da se pravi.....
Branka
21.04.2021 • 22:43
Hvala na lepoj prici o mom Curugu i mojim nekadasnjim sugradjanima. Lepo je kad u ovo "ludo" vreme covek moze da procita nesto zanimljivo a ne da nas stalno "bombarduju" politikom i crnom hronikom. Jos jednom bravo za pricu.
Саша
05.07.2021 • 10:49
Направите идејни план и понуду с подстицајем (уступљен плац на 10 год., нпр., с пречим правом куповине после) за те бунгалови, ресторан, камп, плажу, платформе за пецање ... О свему најбоље брине приватник који ризикује улагањем свог новца свој
EUR/RSD 117.5849
Најновије вести