И онда стижемо до жуте двојезичне табле „Врбица – Egdžhádžaskér“ од које се пружа шор Маршала Тита који дели ову катастарску општину „на две поле“ – лево се пружају обрадиви атари, а десно махом напуштене и оронуле куће, које нестају иза шибља, кријући своју некадашњу лепоту и приче које је стварало скоро 1.300 житеља.
Тражећи Месну заједницу, до које никако стићи, јер је од улаза у село удаљена безмало два километра, прелазимо преко натписа „Школа” који се, веровали или не, боље „држи“ од оближњег објекта који је некад важио за сеоску осмолетку. На крају крајева, исто је и са просторијама амбуланте и разних локала који су окупљали мештане и градили живот који се протеклих деценија недвосмилено гаси.
– Мислим да нас тренутно има до 120 на спавању – говори нам председник Удружења пензионера Арпад Балинт и оставља нас у неверици, јер нам брзинска рачуница говори да је Врбицу напустило, на овај или онај начин, више од 90 одсто становништва! – Сад нас нема, празно је село. Празне су куће, ма празне су читаве улице. Кад дођете из правца Црне Баре, могу вам рећи у колико кућа има да још неко живи. Један из Београда што је долазио, па овамо две, три, четири, у ствари у пет кућа има да неко живи и то до цркве, што је скоро километар. Моја улица је празна. Неће нико овамо, ко ће доћи кад немамо ни редован пут, немамо лекара, нема школе, немамо ништа, имамо само две мале продавнице.
Куће које су празне, а да су на продају, могу се купити за две хиљаде евра па навише, али кад село није привлачно за живот, онда ни мала вредност некретнина није добар мамац. Причају нам мештани како се један млади брачни пар доселио у оближњу Црну Бару (о којој смо пре две године писали и у којој живи око 300 људи), преко републичког пројекта, али нису издржали ни недељу дана, па су се одселили. А тамо, чак, има и школе, коју и деца из Врбице похађају до четвртог разреда!
– Ипак, овде нам је мир, а и ту сам рођен па ми се не иде одавде – признаје наш саговорник, додајући да је својевремено радио у Кикинди и имао опцију да се тамо пресели, али се ипак одлучио за повратак у своје село.
Иначе, у Врбици се људи углавном баве пољоприведом, узгајајући класичне ратарске културе, али и бели лук на површини од око 20 хектара, за шта је Удружење „Врбички бели лук“ добило сертификат. Од сточарства диче се само једном фармом од свега тридесетак музних и товних крава, док је некад било, сећају се, бар 120 оних које су терали на испашу. А данас чак ни пашњаке више немају...
– Немамо ни аутобусе кад деца не иду у школу, сналазимо се како знамо. Ко има ауто, тај „таксира“, или возимо бицикл. Тако и идемо до оближњег Подлокања, јер они имају фудбалски клуб, па ми код њих идемо на утакмице, а они код нас у пошту и продавницу – вели Балинт, те додаје да су у Врбици сусељани сложни, као и са мештанима околних села.
И у повратку из Врбице – опет тужни пут нас прати; пут који је требало још пре 15 година да се реконструише, па онда, према обећањима, пре но што гранични прелаз код Рабе поново проради, што се десило пре годину дана, а од новог асфалта још увек – „нич“!
Текст и фото:
Леа Радловачки
Људи вредни и радни, али млади одоше
Премда је у Врбици тренд масовног исељавања, пре четири године том „проклетству“ стаје на пут Синиша Бургман, који се из Бечеја доселио са мајком и братом. Бирајући мирно село, долази баш у ово, премда му нису испуњена очекивања и потребе.
– Да могу, вратио бих се сигурно, ипак тамо имамо све – признаје Бургман, ког смо затеки испред једне продавнице, како чека комби који га води на посао, фарму крава. – Амбланта не ради већ четири године, и док је радила било је то једном-двапут недељно, путеви су јако лоши, слабо се овде улаже. Људи су радни и вредни, али су им слаби услови за живот. Немамо превоз ни до Чоке. Све се препустило људима који немају ништа...
Када се доселио у Врбицу, кућу је купио за хиљаду и по евра, а сада су цене веће од две хиљаде, али нема ко да их купи.
– Да има подмлатка, па да село живне, мало нешто да се дешава, општина би се мало окренула према селу. Људи су супер, али волео бих да мало крене нека акција, да се нешто уради у селу, да људи мало живну. Млади су отишли преко, видели су да овде нема живота – закључује је наш саговорник.
