Наиме, постојећа регулатива о правилном одлагању и складиштењу индустријског отпада није поштована од свих привредних субјеката, а томе сведочи и сметлиште у близини Челарева на коме је своје место, иако му тамо место није, нашао и индустријски отпад.
- „Комуналпројект“ је у Челареву преузео комуналне послове, па тиме и одношење и депоновање смећа 1. децембра 2016. године – каже Јелена Којић, мастер дипломирани инжењер заштите животне средине и руководилац Сектора „Комунална хигјена“ ЈКП „Комуналпројект“. – Затекли смо сметлиште на које је осим комуналног, бацан и индустријски отпад. Зато смо 1. фебруара прошле године на други начин организовали одношење неопасног комуналног отпада.
Челарево је са око 5.000 становника по величини друго насељено место у бачкопаланачкој општини. Овде ради неколико компанија, односно индустријских и пољопривредних предузећа. Када је својевремено приватизовано велико Пољопривредно предузеће „Подунавље“, у чијем саставу је некада радила и позната Пивара, са објектима и стотинама хектара ораница продата је и парцела на којој се налази сметлиште. Тада је Месна заједница месечно плаћала 300 евра у динарској противвредности новом власнику „Делта – аграру“, а посао одношења смећа и депоновања поверен је једној приватној форми.
Када је, а на основу Закона о комуналним делатностима и Одлуке Скупштине општине Бачка Паланка, овај посао поверен општинском ЈКП, проблеми су избили на видело. Комуналци су се уверили да се на ово сметлиште баца и индустријски отпад који ту не би смео да се нађе. На сметлишту су често избијали пожари, па су комуналци од фебруара прошле године окренули лист. Примећено је да на ово сметлиште индустријски отпад довозе и фирме које нису из Челарева већ ближе и даље околине. Надлежи у општинској фирми нису желели овакав ризик, јер су они постали одговорни пред законом.
- Сав комунални отпад из Челарева, а у овом месту имамо 12 контејнера, довозимо на Градску депонију у Бачкој Паланци - каже Којићка. – Индустрија је дужна да свој, индустријски отпад довезе на градску депонију, али само ако је реч о корисном отпаду, секундарним сировинама и отпаду за рециклажу. Како добар део индустрије, али и појединци, то не раде, имамо свакаквог отпада по шумама, рекама, близу изворишта. Мислим да имамо тешку ситуацију у овој области због лошег техничког надзора, односно сматрам да се без казни неће увести ред нити заштити животна средина, али и људи.
Јелена Којић новоди пример Фабрике подних облога „Таркет“, која свој отпад у производњи ПВЦ подова прикупља и одвози на рециклажу у своју фабрику у Украјини. „Дунавпревоз“, са стотину аутобуса, лидер у јавном превозу у Војводини, у својој Ауто-бази у Бачкој Паланци дуго година има специјалну цистерну запремине 20.000 литара у коју лагерује прерађено уље. Тај, веома опасан, отпад испоручује се фирмама које се даље баве његовом безбедном прерадом или уништавањем. Исто се ради и са дотрајалим акомулутарима, а неупотребљиви резервни делови продају се отпадима.
У „Комуналпројекту“ додају да за онај отпад који се не може вратити у процес производње, односно рециклирати, већим делом, компаније треба да обезбеде безбедно уништавање, односно спаљивање.
М. Суџум
