– Отац ми је био Румун, мајка Српкиња, а ја сам била најстарије дете, поред две млађе сестре и брата. Отац је био паор и ловац, иначе је свирао и у оркестру. Имали смо среће, мајка је штрикала па нам ништа није недостајало, а када сам мало стасала ишла сам код деде и бабе, носила им ракију од дудиња коју смо правили, те добијала новац од деде. Сестре и ја смо се облачиле код трговца Ћурчина у Панчеву, па смо шетале тако лепо обучене корзоом у Долову – присећа се Добрила.
Са 18 година удала се за свог Душана, а свадба је трајала три дана. Ћерку Илинку родила је 1939. године, али је мужа изгубила у рату. Погинуо је у 25. години на Сремском фронту. Два месеца касније родила је ћерку Душицу, али она је убрзо умрла.
- Нисам се више удавала и остала сам у кући код свекра и свекрве, који су ме лепо прихватили и гледали – прича Добрила и сећа се да се много радило у пољопривреди, било је и гусака и ћурака, пун обор свиња и лепих пастува. - И моја Илинка је као мала морала да пази на јагањце и чисти двориште, а недељом смо обавезно ишли у цркву.
Лоше време за ову породицу дошло је с аграрном реформом, свекар није хтео да уђе у задругу и растури своје имање, но након малтретирања које је прошао, на крају је 1948. године ипак ушао.
-Формирали су задругу у нашем дворишту, где је све било патосано, с бетонираним јаслама, једна стаја је била за коње, друга за краве. Све су нам одузели. И земљу. Свекар је стално писао жалбе, али није вредело. Оставили су нам једну јуницу и башту с детелином. Плакале смо заједно, свекрва, моја ћерка и ја – тужно ће Добрила.
Млеко те једне јунице Добрила је носила девет километара у Панчево да прода, тако су живели, да би им касније било враћено 17 ланаца земље. Ћерка Илинка је завршила студије, удала се, родила Љиљану, па је Драгиња дошла да живи са њима у Панчеву.
- Касније смо продали земљу коју су нам вратили, па смо однели прилог за изградњу Храма Светог Саве из захвалности Богу што смо поново дошли до тога и до мира у кући – искрено ће Драгиња.
А на питање која је тајна дуговечности, Добрила одговара да дуго живи јер је јела домаћу и здраву храну, коју су сами узгајали. Осим, тога, и од рада се дуго живи. У свом животу, највише је поносна на Илинку и Љиљану, али и на то што је за живота много радила. И. Бакмаз
