По правилу, забодени тако унедоглед војвођанске равнице, ограда и тараба немају, мањ’ ако се у новије доба није плетер-жица око имања развлачила, тек толико да перад, што само једну вијугу у глави има, не страда од све гушћег саобраћаја па је тиме и салаш испред којег стоји скормна табла с натписом „Морке на продају“ са својим повишим белим, цигленим зидом чуднији.
А тај равничарски „ранч”, баш због те неугледне табле, чест је повод сваком освешћеном гурману да фарму Зорана Јоковића, дипломираног ветеринара, посећује, ако не чешће а оно око сваког великог празника јер, нема супе до оне од морке. Истина, Јоковић је неколико година радио и у „државној служби”, односно једном осигуравајућем заводу, и помагао сапатницима-сељацима да како-тако сачувају, ако не род својих руку од сваке салауке, леда и поводња, а оно бар умање штету, али живот наместио да се диплома с Ветеринарског факултета ставила у креденац, одмах поред мирисних дуња, па Јоковић свој ритам усклађује с полупитомим и питомим животињским светом, дакле летаријом и стоком.
Каже домаћин да и није тако тешко одгојити морке, по биолошкој номенклатури врсту фазана, придошлу у Европу, па и Бачку, из далеке Африке, одавно су се на снегове Панонског басена навикле, али за инат не расту тако брзо као наша домаћа перад.
„Гаји се четири пута дуже од обичне кокошке, обрт капитала је зато четири пута мањи и зато морка мора да буде скупља“, објашњава Зоран, али не пристаје на либерални капитализам, па зато на његовом салашу морке не коштају четири пута више од кокошке.
Све за снаше
Ко у Војводини живи, зна да је сан сваке супе да једног дана буде сватовска, и то од морке, па има извесне симболике у томе што Зоранова супруга Соња у вароши држи ваљда најпознатији сомборски салон венчаница „Стил”, на главном сокаку. Да им синови Аљоша (16) и Коља (13) нису још увек тинејyери, снаше би у истој Јоковића фамилији могле да имају „три у један” – мужа, свадбарско славље и сав шлингерај, какав приличи, приде.
„Не изводим ја никакву велику економску рачуницу, јер би човек брзо одустао од било чега у паорлуку. Често ми замерају другари и колеге по струци што не правим табеле у „екселу”, не прерачунавам и пратим пољо-берзу, али знаш како је, салаш је ово, не можеш да гледаш баш сваки динар“, смеје се сам себи и упорном одбијању да му крајцара животом командује.
Истина је, Јоковићи живе у граду, што за салашарски свет овдашњи и није нека новина, још је Марија Терезија имала пропис да сваки салашар мора и кућу у граду имати (додуше, због тадашњих укољица – разбојника који нису носили кравате као ови нововеки с актен-ташнама), али Зоран је некако дигитализовао фарму, па му сензори јаве кад се морке покуње, крмаче почну да се прасе или овце јагње. Фарма је дигитална јер му немиле или оне лепше вести са салаша јављају јал‘ мајка Биљана, јал‘ баћ-Јоцика Бошњак, власник салаша и спиритус мовенс узгоја морке у великом јату.
„Сад, после ових зимских славских и божићних празника, јато падне на неких 200-300 комада, али увек је то негде око 1.000. Муштерије су већином наш свет, из Сомбора и околине, Суботичани и тамошњи ресторани су редовни јер и они знају да нема боље супе од морчије, можда би и сваки други Новосађанин погодио шта је уопште морка, док већ Београђани, као највеће српско тржиште, благе везе немају какав је то природни „антибиотик”“, шали се ветеринар у најбољим годинама.
Као сваки пољопривредник, ни он не ставља сва јаја у једну кошарицу па и „доње двориште” врви од живота. Разговорљив по природи, није нас потерао с врата, мада му се једна од шест крмача управо опрасила, па је уз диван, по голомразици лампе за грејање прасади морао да поставља, све другим оком погледајући да ли је срећна прасећа мајка постељицу избацила и тиме после броја 14 објавила да је порођај готов.
„Ма, ја сам ти овде и бабица и прве виле имања“, смеје се на свој рачун Зоран, алудирајући да непостојање система за сакупљање осаке у чак три објекта у којима свиње држи.
„Па јесте то лакше и чистије, не мораш да измахиваш по цео дан вилама, али мада вештачко ђубриво храни биљку, само прави стајски ђубар храни земљу. Како смо кренули, није далеко дан кад ће хумус у земљи пасти испод сваке границе и онда ништа неће помагати. Постаћемо бесплодна пустиња! – филозофија је по којој се тај, још увек млад, човек руководи, филозофија људи који на земљи, од земље и са земљом вековима живе а одржала је живот на салашима.“
Милић Миљеновић
