Директор Пољопривредне стручне службе Сента Јосип Чешљар указује да је до пре неколико година у северном Банату и Потисју присутан био узлазни тренд у овчарству, међутим, сада је у стагнацији па чак и у благом опадању.
- Имамо примере да су млади пољопривредници који су скоро ушли у бављење овчарством имали несрећу да их је погодила суша, па они са мањим стадима од 20 до 30 грла продају овце и беже од овчарства. На другој страни искуснији овчари чија су стада бројнија опстају при чему неки и увећавају стада - констатује Чешљар.
Ова сезона је у овом региону специфична због дугог сушног периода који ће утицати на приносе кукуруза и других ратарских култура, па према речима Чешљара, који у Остојићеву има фарму чоканске цигаје, људи виде да ће имати проблема са сточном храном, па они који не виде рачуницу у тој причи продају стада и затварају фарме.
- Срећна је околност да имамо око 900 хектара пашњака где опстају стада чоканске цигаје, која су у зависности од временских прилика на испаши чак и до децембра, па нам то олакшава и у овако екстремној години. Овчари су у овом послу углавном због производње јагњади, због меса. Сведоци смо да нас је корона прошле године све паралисала па ни ми у овчарству нисмо поштеђени. Имали смо ситуацију да се лане јагњетина живе ваге плаћала 180 до 200 динара. Женке које нисмо успели да продамо оставили смо за даљу репродукцију за увећање стада. Сада је нешто повољније јер откуп иде по 270 до 280 динара и плус држава даје субвенцију од 2.000 динара по јагњету испорученог кланицама. Ишао је и извоз јагњади тежине 25 до 30 килограма за Хрватску. Свесни смо чињенице да 70 посто јагњади које откупљују кланице завршавају у ресторанима и на разним прославама - појашњава Јосип Чешљар.
Агроном у пензији Милорад Бранков из Чоке, присећа се периода када је у Пољопривредном газдинству “Рит” негдашњег ПК “Чока” овчарство било у процвату, а чоканска цигаја призната за аутохтону расу.
- Чоканска цигаја сама себе одржава и опстаје на овим просторима, специфична је у односу на сомборку и остале јер је имала квалитетније руно, у време када је после Другог светског рата вуна била тражена сировина. Давала је у просеку око четири килограма вуне и изразито је тврда овца, зато и успева да опстаје на слатинастим пашњацима - каже Бранков.
У стаду чоканске цигаје фармера Тодора Голича из Чоке је око 180 грла, а његова искуства за 25 година колико их држи су добра јер је реч о отпорној овци.
- Код чоканске цигаје није тако велики прираст као као других раса, али им је месо укусно, отпорне су на болести, па треба да је чувамо као аутохтону расу. Ова и прошла година на тржишту никада није била тако лоша, јер није било слава, сватова и осталих светковина. Испод два и по евра за килограм живе ваге нисам продавао јагњад, а сада је цена нижа. За продају имам 50 јагњади и чекам да ли ће бити боља цена на јесен. Субвенције за овчарство добијамо, па иако касни исплата, велики је подстицај да стада сачувамо. У данашње време када нема чобана, стадо држим на фарми код куће, па у том случају трошкови исхране су колико се може добити продајом јагњета, има ту и трошкова за ветеринарску службу, уматичење и друго, тако да је подстицаји државе добар, смао да је исплата на време - указује Голић.
На афирмацији овчарства ангажује се Удружење одгајивача оваца „Чоканска цигаја“ из Санада, које овчаре окупља почетком септембра у овом месту.
- У мом стаду је око 200 грла, а може да опстане зато што се напаса и на веома оскудним пашњацима, великој љубави према овчарству и субвенцијама од државе - каже фармер и председник Удружења „Чоканска цигаја“ Милош Миланов из Санада.
Стада чоканске цигаје, али и других раса оваца овдашња пољопривредна газдинства углавном држе због производње јагњади, за које према речима Миланова има тржишта, али откупне цене нису увек најповољније, док за вуну нема купаца.
- Јагњад успевамо да продамо, међутим, не баш увек по цени која је реална и по којој би ми желели, него често колико купци хоће да плате. Код нас моментално да није субвенција државе од 7.000 динара по уматиченом грлу, мислим да финансијски не би могли издржати да сачувамо стада - предочава Миланов.
Ретку расу оваца у овом делу Баната, расе бергамо има Милорад Траилов из Новог Милошева.
- Отац је волео чоканске цигаје, држали смо и бачке цигаје, али ја сам се определио за бергамо које су сличне. Држимо их из љубави и у стаду је остало 35 грла, нису уматичена, па се сналазимо како знамо и умемо. Почео сам као наши стари, за очување и репродукцију стада остављам из нашег подмлатка најбољу јагњад, па како буде. Од малена сам уз овце и вреди их држати. Док је стадо било бројније од овчарства сам градио и земљу куповао. У односу на друге расе овце бергамо се показала као добра, јер јагње доста крупну јагњад, а кад се укрсте са другом расом јагњад је још боља. Због тога што нам овце нису уматичене нама субвенција, али кад нам треба који динар продамо овцу или две, па не морамо да позајмљујемо ни од комшија, ни од банке - каже Траилов.
Милорад Митровић
